MNOGO je slika koje sam za svog dugog veka video, mnogo ih je, nepovratno, iščilelo iz sećanja, ali taj sunčani 10. jul 1941. nikada neću da zaboravim: šest nemačkih aviona, kao jato zloslutnih gavranova, stiže iz pravca Kraljeva, pravi nekoliko krugova povrh kupola Žiče, a onda svetinju našu počinje da zasipa bombama.

Od 86 godina, koliko ih je, do sada, nanizano u njegovom ovozemaljskom kalendaru, arhimandrit Jovan Radosavljević je u našoj crkvi ravno 74. Upravo u Žiču, čije je razaranje u prvim danima Drugog svetskog rata je gledao sopstvenim očima, sledeći put svetog vladike Nikolaja Velimirovića, rođenog takođe u prelepom selu još lepšeg imena, Leliću, došao je 1938. kao jedanaestogodišnjak.

- Kao da je bilo danas, sećam se i prvih manastirskih dana, ali naročito vreve i uznemirenosti zbog puča 27. marta, tmurnog i zabrinutog vladike Nikolaja dok kreće u Beograd da vidi šta se dešava. Pamtim njegov povratak i saopštavanje narodu da dolaze strašna vremena i da se za sve valja pripremati - priča, u miru Vladičanskog dvora u Novom Sadu gde, uz blagoslov episkopa bačkog Irineja, provodi dobar deo godine.

OSTAO GOJKO, DOČEKAO PAVLE SUPROTNO većini njegovih biografa koji navode da se patrijarh Pavle zamonašio znatno ranije, otac Jovan kaže da se to, u manastiru Rača, dogodilo 12. jula 1948. godine. - Kad sam 1947. otišao u vojsku, u Rači je ostao Gojko, a kad sam se 1949. vratio dočekao me je Pavle - veli on.
- Pravi dan primanja postriga se navodi i u dnevniku, pisanom patrijarhovom rukom, koji se čuva u Rači i koji sam docnije iščitavao.

A dan pre nego što su avionima Žiču gotovo sravnili sa zemljom, Nemci su pokušali da pešadijom uđu u manastir. U tome ih je, herojski, sprečilo 45 četnika pod komandom mladog potporučnika Milutina Jankovića.

- Vest da su krenuli iz Kraljeva prostrujala je munjevito, a Janković nije časio ni časa. Odmah je podigao svoje sokolove, u jednoj jaruzi im postavio zasedu i razbio ih. Još mi u ušima odjekuju pucnji i borbeni pokliči, ali i očaj jednog od njegovih boraca koji nije bio tu kad je bitka počela. "Zar da ne budem u prvoj bici za otadžbinu", gotovo je zajaukao, hitajući da se drugovima pridruži u boju!

Sa bratstvom manastira je, posle razaranja Žiče, izbegao u Stolove, da bi se, pred zimu, svi spustili u Studenicu, gde će 1943. jedva preživeti, batine bugarskih vojnika, ali i videti agoniju četničkog pokreta. Sledbenike generala Dragoljuba Mihailovića je, kako će saznati docnije, u po Srbe kobnoj nagodbi, Čerčil, na tacni, već bio isporučio Staljinu, a njegovi sledbenici, u srpskim i bosanskim planinama, samo izvršili egzekuciju.

- Upravo u Studenici, Račićevi četnici 1944. ubili hrabrog Milutina Jankovića. Zašto, verovatno se nikada neće saznati.

Božijom promišlju koja, kako naglašava, određuje sve sudbine i upisuje sve puteve, i njegov se te godine, zauvek, ukrstio sa putem Gojka Stojčevića, tada još samo studenta teologije i medicine.

HRONIČAR VIŠE od 20 dela čiji je autor arhimandrit Jovan, su svojevrsna hronika novije istorije SPC. Na izmaku 2012. godine, objavio je i knjigu "Racija i logori u Bačkoj u Drugom svetskom ratu". Reč je o delu koje je dalo novi, značajan doprinos utvrđivanju istine o zločinima počinjenim nad Srbima u Hortijevoj Mađarskoj.

- U manastir Vujan, u koji smo se premestili, stigao je 1944. Sa bolesnim plućima, tih, predusretljiv, vešt u svemu čega se prihvati, smeran i, mada takođe još mlad, uman i mudar.

U godinama koje su usledile, njih dvojica će, zajedno, otići najpre u manastir Blagoveštenje, a potom i u Raču, gde je Milisav, kako se Radosavljević još zvao, 1950. godine, na dan usekovanja glave Svetog Jovana, primio monaški postrig i postao Jovan.

- Kao duhovni otac koji me je i priveo činu monašenja, ime mi je izabrao tadašnji jerođakon Pavle Stojčević.

I svih narednih godina i decenija, Radosavljević je, počev od njegov hirotonisanja za episkopa raško-prizrenoskog 1956, pratio potonjeg prvog arhijereja naše crkve, iz čega će nastati i izuzetna knjiga "Sa Patrijarhom Pavlom kroz život". Paralelno, bio je i rukovoditelj monaške škole u Ostrogu, profesor i duhovnik bogoslovija u Prizrenu, Nišu, Krki, Beogradu, Sremskim Karlovcima... Rečju, jedan od najuglednijih i najpoštovanijih sveštenika SPC.