Nežni roboti na Zvezdari

HOĆE li roboti naučiti da “osećaju” i pokazuju “emocije” u Srbiji, na vrh beogradske Zvezdare? Zvuči neverovatno, ali ako su prvi humanoidi baš ovde “naučili” da hodaju, možda i ovo nije tako daleko od stvarnosti.

- Robotika nije privilegija bogatih - već sa vrata nam govori profesor Aleksandar Rodić, rukovodilac Centra za robotiku Instituta “Mihajlo Pupin”.

Kada to kaže čovek koji je na čelu institucije čiji su naučnici postavili principe na osnovu kojih je postalo moguće da roboti hodaju, onda mu treba verovati, ma koliko nam to neobično izgledalo. Zaista, prostorije u kojima rade najbolji srpski stručnjaci za robotiku više nalikuju kancelarijama iz domaće serije “Bolji život”, nego postrojenjima iz naučno-fantastičnih filmova. Projekti na kojima rade, međutim, itekako naginju naučnoj fantastici.

- Planiramo da pokrenemo projekat u kojem će roboti dobiti emocije - objašnjava prof. Rodić jednu od ideja koje će uskoro zaživeti u Institutu.

- Angažovaćemo studente završnih godina psihologije, sociologije i glume koji će našim stručnjacima pomoći da naprave model emotivnog ponašanja i programiraju robote koji će glasovno i gestikulativno demonstrirati neka ljudska osećanja.

Dok razgovaramo, pred nama, u turskom sedu, odmara robot NAO. Visok tek nešto više od pola metra, jedan je od najnaprednijih i najpoznatijih humanoida današnjice. Ima elegantne pokrete zahvaljujući kojima može čak i da pleše, ali i da igra fudbal. Sposoban je da prepoznaje lica i prati ljude. Razvijen je u Parizu, a u Institutu “Pupin” koristi se u istraživačke svrhe za eksperimente poput ovog koji smo opisali. Nao, između ostalog, služi za ispitivanje stabilnosti hoda i kognitivnih sposobnosti humanoida.

Jedan od najznačajnijih projekata na kojima se trenutno radi u Institutu je razvoj bioničke šake koju će pokretati 15 elektro-motora i koja će moći da imitira dodir ljudske šake. U razvoju ovog projekta sarađuju i sa laboratorijom koja se bavi analizom moždanih signala, pa će ova šaka moći da se koristi kao proteza za ljude koji su ostali bez tog dela tela.

Profesor Rodić pokazuje nam nekoliko komada plastike, zglobno povezanih, koji će, objašnjava, biti osnova prstiju nove bioničke šake. Pored njih je čuvena “beogradska šaka” - prva protetička robotska šaka na svetu, koja je napravljena u Institutu “Mihajlo Pupin” još 1963. godine.

- U srećnija vremena država je mnogo više ulagala u robotiku - kaže profesor Rodić. - Naša dostignuća iz tog perioda i danas su deo svetskih udžbenika. Osnivač centra, profesor Miomir Vukobratović jedan je od pionira humanoidne robotike. Na njegovim istraživanjima zasnovani su sistemi koji omogućavaju humanoidima da hodaju. Danas, mi radimo u daleko skromnijim uslovima. Ali ne možemo da se žalimo. U zemlji u kojoj mnogi nemaju ni za najneophodnije stvari, pomalo je smešno da mi tražimo veliki novac za razvoj robotike.

Institut “Mihajlo Pupin”, uprkos svemu, igra značajnu ulogu u razvoju robotike u Evropi. Učestvuje u nekoliko desetina međunarodnih projekata i sarađuje sa najboljim evropskim institucijama za razvoj robotike.

- Ne možemo se takmičiti sa tehnologijama koje i bogatije zemlje uvoze iz Koreje ili Japana, ali imamo ozbiljnu šansu u razvoju softvera i algoritama - siguran je profesor Rodić.