Forenzičar iz Vukovara: Ubi me vijetnamski sindrom

NE mogu da se pomirim sa sećanjima, činim sve da ih izbegnem, ali me ona, ipak, sustižu. Podmuklo, kada se najmanje nadam. I kada za to, naoko, nema nikakvog konkretnog povoda. Hodam, tako, Zmaj Jovinom ulicom, a onda, odjednom, najpre kao bolan udar noža u dno stomaka, a potom i kao potpuna blokada, stigne užasna slika vukovarske Ciglane i mrtvi, mrtvi, mrtvi...

Ovako o manifestacijama posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) ili, kako se to češće kaže, vijetnamskog sindroma, sa kojim živi već više od dve decenije, u ispovesti, za "Novosti", govori Ljudevit Kolar (63). Ovaj penzionisani forenzičar iz Novog Sada, u ratu nije nosio pušku, ali je samo mesec i po koje je u Vukovaru proveo radeći na identifikaciji žrtava, bilo dovoljno da mu se psiha, doduše ne odmah, gotovo potpuno raspadne.

- Otišao sam sredinom novembra, kada sam uvršćen u ekipu patologa Zorana Stankovića, a vratio se krajem decembra 1991. - nastavlja on. - Kroz moje ruke, glavu i dušu prošlo je oko 1.600 tela, u već pomenutoj Ciglani, pa na Mitnici, Bugarskom groblju...

Unutrašnja drama koja je tu počela, nastavljena je tokom obrade podataka o identifikovanim žrtvama. Sve je valjalo proći još jednom, uz ništa manje jeziva podsećanja. Ali, stalna psihička napetost iz koje je pokušavao da pobegne samo se pojačavala, "fitilj" bivao sve kraći, disbalans između burnih reakcija i često beznačajnih povoda za njih sve veći, san je stalno bežao i sve manje krepio, obmana koju je donosio alkohol bivala sve varljivija...

- Jedan od kolega koji je bio sa mnom U Vukovaru, naprasno je, od infarkta, umro u maju 1992. Drugi je spas pokušao da nađe odlaskom u penziju, ali mu se isto desilo u septembru iste godine. Ja sam ostao u službi, verujući da ću se, ipak, izboriti sa avetima.

Potpuno je, veli, pukao 1996. godine. Upravo sa dijagnozom PTSP usledilo je lečenje u psihijatrijskoj bolnici u Novom Sadu, a uskoro i penzionisanje. Strašne senke iz crnih ponora duše su, međutim, nastavile da ga prate, pa je pomoć potražio i u novosadskom Centru za ratne traume.

- Tu sam konačno naučio da sve to bar kontrolišem, kada već ne mogu da sasvim izbrišem. Danas tu i sam radim, pomažući ljudima koji imaju slične probleme, a mnogo ih je, verujte. Sem ovog centra i njegovih ogranaka koji su povremeno radili u Vranju, Bujanovcu i Vlasotincu, u Srbiji o nama skoro niko organizovano ne brine. Štaviše, u klimi koja vlada godinama, ljudi koji su bili u ratu su, mada ga nisu oni izazvali, prezreni i naterani da o tome govore sa stidom!

One kojima niko nije pomogao da nauče da kontrolišu sužavanja svesti koja, neizbežno, donose strašna ratna sećanja, to često vodi u nasilje, ubistva, samoubistva... A koliki je ukupan nemar države, dodaje Kolar, govori i to što on, godinama, uzalud pokušava bar zvanično da dobije status ratnog veterana.

- Kao i drugim ljudima koji se bore sa istim problemima, to bi mi pomoglo makar u nabavci izuzetno skupih lekova, ali kažu da me nema ni u jednoj vojnoj evidenciji iz 1991. I da ni u tome nisam jedini - veli, oporo.

Pored odgovarajuće zdravstvene zaštite, i njemu i drugim žrtvama PTSP je, dodaje, kao hleb nasušni neophodan upravo osećaj pripadanja i organizovana podrška zajednice u resocijalizaciji. To ne bi bila samo pomoć veteranima, to bi bila i neka vrsta samozaštite društva od nevolja koje oni, mada to ne žele, u trenucima često prave.