REDENICI, bombe i foto-aparat bili su oprema prvog srpskog ratnog foto-reportera i snimatelja Dragiše M. Stojadinovića koji je karijeru izveštača započeo pre ravno jednog veka, u Prvom balkanskom ratu.

- Stojadinović je ratni heroj, među prvima je u Balkanskim ratovima ovenčan Ordenom za hrabrost i Karađorđevom zvezdom - kaže Nikola Jovičić, legenda srpske kinematografije, filmski arhivista, istoričar filma i scenarista. - Istovremeno, Dragiša je bio i novinar, fotograf, filmski snimatelj, pravnik, motociklista, čak i avijatičar. U Prvom svetskom ratu on je osnovao Kinematografsku sekciju Vrhovne komande, koja je okupljala fotografe, snimatelje i slikare.

Stojadinović, sin negotinskog prote Milovana, kao gimnazijalac nemirnog duha uoči mature 1904. odlazi iz Zaječara u Staru Srbiju i kao četnik učestvuje u najtežim bitkama s Turcima. Posle četovanja nastavlja studije prava i bavi se novinarstvom, a zatim radi kao bibliotekar u Narodnoj skupštini. U Balkanskim ratovima 1912. dobija Srebrni orden za hrabrost, a zatim Karađorđevu zvezdu.

UČIO PRINCIPA TOKOM kratkog međuratnog odmora u Beogradu Stojadinović obučava gađanju iz pištolja školarca koga mu je doveo vojvoda Tankosić. Tek posle Vidovdana 1914. on shvata da je pucanju učio - Gavrila Principa!

- Sa sobom sam nosio malu "Cajsovu" kameru i snimao sam sve vreme operacije, kad god mi je situacija dopuštala - zabeležio je Stojadinović.

U Prvom svetskom ratu okupatori uništavaju Stojadinovićevu dokumentaciju sa više hiljada snimaka. On pak neumorno snima rat foto-aparatom, a zatim i kino-kamerom, oduzetom od špijuna, a 1915. piše ženi:

- Da ti u nekoliko reči opišem moje kinematografsko putovanje po Beogradu. Snimismo dvor spolja i iznutra i tu nam je prošao dan. Sutradan odemo sankama do Karaburme, gde su oni francuski topovi razbijeni. Snimimo i naše prve predstraže kod Dunava. Bili smo srećni da je Švabama dosadilo pucanje, pa nas ostave na miru da snimamo.

Vrhovna komanda mu uskoro oduzima filmsku kameru, za kojom Stojadinović gorko žali pri povlačenju kroz Albaniju.

- Imao sam samo svoj fotografski aparat. Za kino-aparatom sam žalio celim putem kroz Albaniju, jer su scene bile teške i žalosne i vredelo ih je bilo snimiti da bi se ovekovečile.

Po dolasku na Krf, naređeno mu je da ode u Rim i nabavi materijal za osnivanje Fotografsko-kinematografske sekcije pri Vrhovnoj komandi. Uz pomoć slikara Pere Počeka kupuje foto-aparate, kamere i materijal, koji upućuje u Solun, a sam odlazi u čuvenu bitku na Gorničevu gde je ranjen. Vrhovna komanda ga postavlja za šefa Fotografske, kinematografske sekcije koja snima bolnice, front, komandante.

- Stojadinović i njegovi ljudi ostavili su nam snimke bojnog polja kod Kajmakčalana, zauzeće Bitolja i povratka Srba u Srbiju - nabraja Jovičić. - Snimao je regenta Aleksandra dok drži govor dobrovoljcima koji kreću na front, vojvodu Mišića i generala Saraja, vojsku u rovovima.

Po povratku u Beograd Stojadinović mesto šefa Sekcije predaje profesoru dr Jelenku Mihailoviću. Filmove iz Prvog svetskog rata odneli su crvenoarmejci 1944.

Svedočanstva o ovom izuzetnom čoveku dugujemo Stevanu Jovičiću, legendarnom šefu arhiva Jugoslovenske kinoteke u Beogradu.

- Imao sam sreću da me kao mladog radnika Kinoteke, pošalju da uradim intervju sa Stojadinovićem. Danas je Stojadinović zaboravljen, a film o tvorcu srpske ratne kinematografije, snimljen pre 10 godina, nikada nije stigao do velike televizije - konstatuje Jovičić.