ADVOKATI Titovog unuka Edvarda Broza, koji već više od dve decenije živi u Zagrebu, tražili su proletos da se sudski spor koji se vodi protiv njega zbog saobraćajne nesreće iz 1992. ustupi Hrvatskoj. Ovih dana, Viši sud u Beogradu odlučio je da "to ne bi bilo celishodno", posebno s obzirom na to da je posle dve decenije ovo delo u Hrvatskoj - zastarelo.

Istovremeno, ime Edvarda Broza pominje se pred beogradskim pravosuđem u još jednom predmetu - on je jedan od zvaničnih naslednika Titove imovine, čija je podela u toku.

Edvard, koji je ime dobio po Titovom bliskom prijatelju Kardelju, danas ima 61 godinu i čeka šta će biti sa njegovim procesom. Ako sud prihvati žalbu advokata, za njim će biti ukinuta Interpolova poternica. Tada će moći da obiđe 84-godišnju majku u Beču, ali i da dođe u Beograd, za kojim, kako kaže, čezne.

- Ako je svrha kazne da se delo ne ponovi i da se čovek nauči pameti, onda sam ja već ispunio svrhu. Prošlo je 20 godina bez ponavljanja dela, pa ne vidim kome ide u korist da me sada kažnjava. Bio sam uzoran građanin i nisam imao nikakvih problema sa zakonom - kaže Edvard za "Novosti".

On dodaje da retko ima prilike da vidi majku, pošto zbog poternice ne može da napusti Hrvatsku. Sretnu se jednom godišnje, kada ona ode na Jadran:

- Ne daj bože da joj se nešto desi, ne bih mogao ni da odem da je sahranim!

U Beogradu mu najviše nedostaju prijatelji, familija, i posebno sestra Zlatica, sa kojom je, iako je kao dete bio bliži sa Svetlanom, sada jedino u kontaktu. Kaže, oni su najsličniji po karakteru, mirni, srodne duše.

- Odrastao sam u Beogradu i voleo bih da ponovo dođem. Nedostaje mi Dorćol, tu sam pred odlazak živeo u Ulici Visokog Stevana. Fale mi i šetnje Dunavskim kejom i Kalemegdan, a posebno skadarlijska kaldrma, miris lepinja i ćevapa, pa kafane "Tri šešira" i "Dva jelena" - nostalgičan je Titov unuk.

Otkad nije u Srbiji, umro mu je 1995. i otac Žarko, na čiju sahranu nije mogao da dođe, ali i neke bivše kolege, policajci, i prijatelji. Svetlanu je poslednji put video posle kobne saobraćajke, kada je došla u bolnicu da ga poseti. Dugo nije bio ni u kontaktu sa Zlaticom. Nekako je "iskopao" njen broj kada je, pre pet godina, bio na suđenju u Srbiji, i od tada se čuju.

Ovog leta sreli su se na Jadranu. Zlatica je sa prijateljicom putovala na more. Edvard ih je sačekao na železničkoj stanici i prevezao do broda za Brione.

- Zlatica je platila svoje letovanje kao bilo koji turista. Niko od nas, Titovih naslednika, nema nikakve privilegije. Ja sam odlazio na Brione krišom, jer imam čamac u Puli. Jednom su me uhvatili bez ulaznice, pa sam platio kaznu. Poslednji put sam bio tamo pre sedam godina i mesto nije izgledalo kao nekad. Bilo je manje životinja. Nije bilo onog starog, poznatog mira i tišine, jer je sad procvetao visoki turizam.

ŽARKO NACIONALE OTAC Žarko mi je bio vrlo drag, iako čudak. Voleo je da popije, zvali su ga Žarko Nacionale. Gde god bi se pojavio svi su ga obožavali jer je bio veseljak. Sa 15 godina otišao sam u Mostar, čuli smo se još neko vreme, a posle je došlo do nesuglasica. On se sa svom svojom decom pomalo kačio. Možda je to bilo zato što smo bili tvrdoglavi kao on. Nažalost, nisam mogao da mu dođem na sahranu, jer je to bilo samo tri godine posle nesreće. Nisam ni stigao da se oprostim od njega - žali Edvard Broz.

Edi, kako ga zovu prijatelji i porodica, kao dete je na Brione dolazio sa ocem, kad bi Žarko bio u dobrim odnosima sa Titom. Jer, pokojni maršal punih dvanaest godina nije govorio sa svojim prvencem, pošto je ovaj napustio porodicu i oženio se Terezom Kujundžić, sa kojom je dobio Edija. Tada je Titu dato starateljstvo nad Žarkovom decom iz prvog braka - Joškom i Zlaticom.

- Na Brionima smo svi išli na kupanje, ali nisam tu naučio da plivam. Naučio sam ranije, sa tri godine, kad me je mama bacila iz čamca u Malom Ratu, kod Splita. Moja porodica je obično letovala u Splitu, u vili "Dalmacija" i odatle bi išla u posetu dedi. Bio sam fasciniran brionskim zoo vrtom: zebrama, slonovima, fokama...

Tito ni u Beogradu, zbog brojnih obaveza, nije često viđao porodicu. Svi oni, njih dvadesetak, obavezno su mu išli u goste za 25. maj, a ponekad i za Novu godinu.

- Odlazio sam tamo sa nekom vrstom strahopoštovanja. Po tri dana unapred smo razmišljali šta ćemo da obučemo i šta ćemo reći. Nije bilo to kao kad neko obično dete ide kod dede. On je svojom figurom, glasom, pričom ostavljao snažan utisak. Ali, čim bismo ušli brzo bi nas opustio. Najčešće nas je pitao nešto o školi.

Naročito se seća tih poseta kad je bio u pilotskoj školi u Mostaru. Jednom su ga čak Jovanka i Tito tamo i posetili. Maršal je već bio dosta star, ali je sve odlično pamtio, gde je ko od unuka i šta radi. Pošto bi baš za 25. maj imao mnogo protokolarnih susreta, nekoliko puta se desilo da usred familijarnog okupljanja dođu saradnici i upozore ga da je prekoračio vreme. Rekao bi: "Daj, pusti još malo."

Svaki put kad bi se videli deda bi unucima dao neki poklon - dukat sa njegovim likom ili kovertu sa nešto novca. Obično pola prosečne plate.

- On mi je kupio prvi bicikl na dva točka. I bratu, i sestri, i meni. Pošto smo već znali da vozimo odmah smo tu, u Užičkoj 15, skočili da mu pokažemo šta umemo.

Edvard priznaje da je u školi imao izvesnih privilegija zato što je Titov unuk, ali je nevolja bila što se upravo od predsednikovih unuka puno i tražilo. Za sitne nestašluke im je "gledano kroz prste", ali su morali da budu primer drugima u znanju. Seća se i čuvenih priča o Titovom detinjstvu - kako je mali Joža pojeo svinjsku glavu ili kako se sankao na koritu.

- To mi je pokazivalo da je i moj deda čovek kao i svi drugi. Nije rođen kao carević, već kao obično seljačko dete. To ga je uzdizalo u mojim očima, jer je uspeo da napravi nešto što niko od nas neće uspeti. Neko takav rađa se jednom u sto godina. Ponosan sam jer sam njegov unuk.

RODOSLOV JOSIP Broz je sa Pelagijom Belousovom imao sina Žarka, a sa Hertom Has Mišu. Žarko je imao tri braka i četvoro dece: iz prvog Zlaticu i Jošku, iz drugog Edvarda, i iz trećeg Svetlanu. Miša ima dvoje dece: ćerku Sašu i sina Andreja.

Međutim, neposredno po dolasku u Hrvatsku, devedesetih, morao je da krije svoje prezime. Jer, u vreme rata nije bilo popularno reći da si Broz. Dešavalo se da se predstavi drugim prezimenom, recimo kad ostavlja odelo na hemijsko čišćenje. Sada su, kaže, normalnija vremena i ne mora više da krije ko je.

Od ostavinske rasprave ne očekuje ništa naročito, osim da se reši. Uprkos tome što je svestan da je puno stvari pokradeno.

- Ne očekujem nikakve milijarde, već samo pravednu raspodelu. Ne mogu ja da dobijem orden Suvorova, a neko drugi kutiju šibica. Tri su naslednika: Jovanka, Mišo i naš otac, odnosno nas četvoro dece. To znači da svako od nas, unučadi, dobija po dvanaestinu. Nemam predstavu koliko to vredi, jer nisam imao uvid u spiskove. Voleo bih, naravno, da mi ostane od dede uspomena i novac da mogu da kupim stan ili kola, kao što svi drugi nasleđuju od svojih deda.

Smatra da i Jovanki mora da pripadne njen deo:

-Ona treba da dobije ono što je njihova bračna tekovina i sve svoje poklone. Ta prava ne želim da joj uskratim. Poslednji put sam je video na sahrani. Rekla mi je: "Edi, svrati." Onda sam jedini još ja imao kontakte sa njom. Kada sam bio u Beogradu, pre pet godina, želeo sam da je vidim, ali nisam stigao. Ona se meni nije zamerila ništa, bila je uvek O. K. - zaključuje Edvard.


PROGANjA ME SMRT PRIJATELjA

NEMA kazne koja može da nadoknadi to što sam izgubio najboljeg prijatelja. Naravno da nisam želeo da ga ubijem. Ne bih stavio svog sina u auto i rizikovao i njegov život! Kad sam poslednji put bio na suđenju video sam njegovu udovicu. I ona zna da sam došao po njega s najboljom namerom, da proslavimo to što je moj sin položio popravni ispit. Na sudu sam pokušao da dokažem svoju priču, ali išlo je u potpuno drugom smeru. Na svakom ročištu molio sam da me puste u Zagreb da sredim poslove, a ja ću se odazivati na pozive suda. Nije mi dozvoljeno. Video sam da se nešto kuva i ilegalno prebegao preko Drine, u Bosnu, pa u Hrvatsku - objašnjava Edvard.

Prema optužnici, on je 20. avgusta 1992. u Zemunu, "be-em-veom" preticao "jugo" i gradski autobus i frontalno se sudario sa "mercedesom". Njegov najbolji prijatelj Gojko Popović odmah je preminuo. Edvard je teško povređen, kao i Bojan Pejić, dok je sin Žarko mesecima bio u komi. Tokom 1993. za njim je raspisana poternica, a uhapšen je 21. januara 2008. na prelazu Batrovci. Pušten je da se brani sa slobode. Pošto se nije pojavio na sudu, raspisana je međunarodna poternica.

Po rečima njegovog advokata, Srbiju je napustio jer ovde nije imao od čega da živi.