Bojkot na Golom otoku me zamalo ubio

NA paklenom Golom otoku najgore su prolazili bojkotovani. To su bili oni koji nisu hteli da revidiraju stavove ili priznaju krivicu koje nema. Bili su izopšteni, mimo ikakvih zakona. Sa njima niko nije smeo da razgovara, čak ni oni nisu smeli da komuniciraju međusobno.

- Bojkotovanog je svako mogao tući, pljuvati, dokazivati na njemu svoj patriotizam, na njemu je mogla da se iživljava svaka rđa. “Goniči” za tragačem su ga terali do besvesti, dok ne padne, poslednji je bio na kazanu - seća se Vuksan Knežević, dok po vrelom kamenjaru grabimo ka molu poznatom kao Vela Draga.

Od ovog pristaništa se ka brdu nekad pružao Drugi muški logor, odnosno Velika žica, koji su zatvorenici sazidali od kamena koji su sami tucali i klesali. Danas je većina starih paviljona srušena, pa i Vuksanov, broj 10. Tim putem je prošao bezbroj puta, tik uz provaliju nad morem dubokim 30 metara. Ne jednom, pomislio je da baci i tragač i kameni tovar i zakorači u ambis:

- Nekih dana je bilo toliko teško da mi je bilo svejedno da li ću se okliznuti i pasti, ili nastaviti da živim. Usud božji je hteo da ostanem živ!

I sam Vuksan bio je u bojkotu 40 dana. Bilo je to posle političkih konferencija, koje su počele već druge večeri.

- Te seanse pratilo je mnogo vike i parola. Članovi “bande” morali su da se pospu pepelom, iznesu svoje stavove, uvide “greške” i otkucaju saradnike i izdajnike, dok su ih revidirani i aktivisti povremeno prekidali povicima “Ua, banda!”, “Bojkot, bojkot!” ili “Živeo Tito i Partija!” Prvih mesec dana bio sam van kolektiva, imao sam pravo samo da gledam. A onda je došao red na mene. Kazao sam da sam doveden greškom, ređao svoje školske i akcijaške uspehe, pričao da sam skojevac koji čeka na prijem u Partiju...

Začula se galama i poznati povici “Udri bandu!” Neki logoraši su mu kidisali prstima ka očima. U toj nepodnošljivoj buci odjednom se zainatio i povikao: “Vi ste banda, a ne ja!” Sa svih strana zatvorenici su tražili od sobnog starešine da proglasi bojkot. Starešina, Banjalučanin, uzvratio je da mu zbog mladosti treba dati još vremena da razmisli, pa da ponovi iznošenje stava.

Pošto se ni posle 20 dana na konferenciji ništa nije promenilo i Vuksan je ponovio priču, proglašen je bojkot. Tome su prethodile strahovite batine. Isterali su ga iz paviljona i morao je nekoliko puta da prođe kroz špalir od 120 logoraša poređanih ispred barake, koji su nemilice udarali. Kaže, teturao se sve dok starešina nije video da je baldisao i viknuo: “Jel’ dosta pameti?!” Mladić je teškom mukom uzvratio: “Dosta je batina, al’ pameti više nema!”

Tih 40 dana bojkota završio je mršav i izmožden, polumrtav. Ipak, najgore mu je bilo požarstvo nad drvenom kiblom, visokom šezdesetak santimetara. Bojkotovani su se na dva sata noću menjali nad kiblom u dvorištu, ali tako da su glavu morali da pognu unutra. Ako bi je slučajno podigli, dežurni bi izleteo iz barake i zabio je nazad do samih fekalija, a ponekad i unutra.

Seća se jednog predvečerja, kad su išli s rada. Još je bio u bojkotu. Na pustom kamenju naiđoše na Kragujevčanina, bivšeg ministra, dvometraša, koji je za samo mesec dana spao na 50 kilograma. Pola godine je bio u bojkotu. Sedeo je sam na kamenju i pevušio “Kad mi pišeš, mila mati, o svemu mi piši...”

- Svi smo pošli ka njemu, okružili ga, sve je zanemelo. A on je na kraju pesme počeo da smišlja nove stihove o kući, o bagremu, o čežnji za domom... I sad kad se setim toga, kad čujem Cuneta kako peva, moram da zaplačem.

- Hrana i voda tamo su bili, kao i sve ostalo, sredstvo za mučenje. Bilo je taman toliko da preživiš, da možeš da radiš, ali nedovoljno, pa smo svi konstantno bili gladni kao zveri. Zbog takve hrane, masovno smo dobili kokošje slepilo, pa su jednom rešili hleb i čorbuljke da nam “obogate vitaminima”. Na gomile su dovukli šargarepu, belu zelen, celer... Logoraši su grabili i halapljivo gutali, tako neoprane, pa je zavladala dizenterija. Posle mog odlaska bilo je i tifusa.

Meso su za sve to vreme jeli samo jednom, i to crvljivo, u čorbi. Stiglo im je posle naredbe državnog i partijskog vrha da se pobiju koze jer uništavaju šume. Za 14 meseci na Otoku, samo jednom se i umio, i to kad su ih pustili da se okupaju u moru kod Upravne zgrade.

Na paklenom ostrvu najlakše je bilo “zglajznuti”. Mnogi su iskakali u “revidirce” i aktiviste, pa se vraćali u žrtve i bojkotovane, jer nisu ostajali dosledni u “samoposipanju pepelom”. Cilj je bio da se ljudi konstantno drže u strahu, da se u njima probude najgore životinjske osobine, da jedni drugima postanu vuci da bi opstali. Tako su se međusobno kontrolisali i potkazivali, i štedeli vreme islednicima.

- Ako nešto čuješ, a ne prijaviš, ti si veći krivac. Ja sam prihvato da vičem parole, ali nisam cinkario. Stalno sam se vadio na mladost: “Ko bi meni šta ovde poverio? Pa, ja sam ovde najmlađi, a oni prekaljeni komunisti.” Nisam dozvolio da me gurnu u glib.

Neko je tako ocinkario i sobnog starešinu, Banjalučanina, koji je već izašao iz Žice i ušao u radnu brigadu, čekajući odlazak kući. Požalio se najboljem prijatelju: “Ne ide mi se, jer mi je kuća raskućena, a karijera uništena!”

- Video sam kad su ga nosili na velikom tragaču, takozvanom “labudu”, polumrtvog i krvavog, dok ga je udarao ko je stigao. Ne znam šta je posle s njim bilo.

S teskobom se seća i čuvenih podzemnih sobičaka za mučenje, ispod kancelarije sobnog starešine, u baraci, gde su se uveče okupljale starešine i nemilosrdno prebijale najgore “grešnike”. Posle jedne takve noći video je ispred sobe izubijanog čoveka, s nogama kao čačkalice, kog je stražar brzo uvukao iza vrata. Neko reče da je to bivši ministar prosvete Crne Gore.

- Pitate kako sam sve to preživeo? Ne znam, mladost me je spasla i svet mašte. Stalno sam sanjao, sanjario, halucinirao... Dok sam nosio pretežak tragač, maštao sam da sam kapetan broda koji se iskrcava na pusto ostrvo među domoroce. Noću sam pred spavanje sebi diktirao šta ću da sanjam. Ipak, najčešće sam sanjao majku, i to onako kako sam je poslednji put video. U rukama je držala košulju mog brata Milana, koju su joj vratili iz zatvora, a na njoj ostali tragovi krvi...

Pošto je živeo u svom svetu i malo pričao, nisu imali zbog čega ni da ga cinkare. A i za one koji su cinkarili, pun je razumevanja:

- Nisu krivi logoraši. Oni su stavljeni u položaj da se kolju da bi bukvalno ostali živi. Nije Goli otok mrlja na “čistom telu Partije”. Bio je to simbol totalitarnog režima, poput fašističkih logora, “Jasenovca”, gulaga...

Za sve one koji su uspeli da ga prežive, uključujući i Vuksana Kneževića, gulag je posle trajao još decenijama.

SUTRA: Kako me je s otoka pustio Petar, brat Boška Palkovljevića Pinkija. Kako sam upoznao čoveka zaduženog da me ubije. Prvi susret s majkom. Moj dosije je falsifikovan, a moji Goli otoci trajali su do 2008.