Preživeo Goli otok iz inata

PREŽIVEO sam Goli otok iz čistog inata - ubeđen je Vuksan Knežević, dok idemo od mola putem kojim je prvi i poslednji put išao pre nešto više od šest decenija, kad su ga na drveni dok iskrcali iz broda. Njime je takozvana četvrta grupa, od oko 1.100 golootočana, stigla, u martu 1950, u najveći Titov konclogor.

Bio je najmlađi u toj grupi i jedan od najmlađih političkih zatvorenika Golog ikada. Kada je uhapšen, u septembru 1949, imao je samo 17 godina.

- Evo ovde - pokazuje rukom - sačekao nas je špalir. Antonije Isaković ga je posle prozvao “topli zec”. Ali još pre toga, kako se brod približavao, čuli smo povike s kopna: “Ua, banda! Bandu u more! Živeo Tito, živela Partija!”

Bili su to glasovi članova radne brigade - onih koji su se pokajali, priznali da su narodni neprijatelji, otkucali stvarne ili izmišljene grehe, otkrili imena navodnih saradnika... Oni su živeli neko vreme van žice, imali su pravo na cigarete i bolju hranu jer su ih spremali za puštanje na uslovnu slobodu.

- Članovi radne brigade bili su naročito surovi, jer nisu smeli da pokažu slabost, da ne bi odmah bili vraćeni iza žice - priča Vuksan. - Kako smo s broda stupali na kopno, ubacivali su nas u špalir, gde su nas “brigadiri” tukli rukama i nogama, a oni najgori udarali bi tamo gde najviše boli - pesnicama ili šutom.

Da bi izbegao “toplog zeca”, Vuksan je, još sa đačkom kapom na glavi, iskočio mimo ostalih na kopno. Čuo se uzvik “Udrite đaka!” i vrlo brzo su ga ugurali u špalir.

Za razliku od “brigadira”, oni koji su uspeli da izađu pa ponovo “zgrešili” i našli se na Golom otoku zvali su se “dvomotorci”. Oni su se najčešće ubijali skokom u more, pa čak i sa krovova baraka.

Posle izvesnog vremena dolazimo do mesta koje je nekad bilo “plandište”. Tu su mučenike iz špalira ubacivali u čudno kolo, koje je po njih stotinak “igralo” klečeći, derući dlanove i kolena o oštro, izbrazdano kamenje, koje seče kao brijač. Jedni drugima bi gurnuli glave između nogu i tako se okretali, dok su ih batinaši udarali po leđima. Mnogi su se od bola i straha pomokrili onom iza sebe na glavu.

- Srećom, okrenuo sam se samo jedan polukrug, kad su me ponovo ubacili u sledeći špalir. Usledili su opet udarci, pljuvanje, povici. Malo me je spasao debeli zimski kaput - nastavlja Vuksan.

A onda je podigao glavu i u stroju video svog starijeg brata Milana. On je već bio član radne brigade, spremao se za odlazak. Taman je otvorio usta da vikne “brate!”, kad ga je ućutkao snažan bratovljev šamar i uzvik: “Udri bandu!”

- Taj šamar me je zaboleo više od svih udaraca zajedno. Bio sam ljut. Stajao sam kod jedne barake, pošto smo predali svoje stvari i dobili neke izanđale vojničke uniforme. Gledao sam izubijane ljude oko sebe i pitao se kako neki, snažniji od mene, nisu uspeli da izbegnu najgore. Bili su modri i otečeni. A onda sam video jednu glavu u staklu, naduvenu i u podlivima, veliku kao drveni bučuk za zahvatanje žita. Šokirao sam se kad sam shvatio da je moja - seća se.

Dečkić se srozao niza zid barake i prvi put od hapšenja zaplakao. Prekinuo ga je rukovodilac radova, Slovenac, koji ga je izgrdio što ne čuje svoje ime i ne odaziva se. Ispostavilo se da mu je došao brat. Nije hteo s njim da razgovara:

- Tek kasnije, kada sam shvatio kakva pravila vladaju na Golom otoku, znao sam da mi je brat spasao život. Da je u špaliru pokazao da me je prepoznao, morao bi da bude naročito surov, da se dokaže, da ga ne bi vratili u logor. A onda bi me svi tukli tako da, možda, ne bih preživeo.

Pošto su se ostali okupili oko njih dvojice, brat ga je samo posavetovao: “Pazi se! Slušaj!” Uzvratio mu je da ne želi od njega savete. Ipak, po jednom prijatelju, zatvoreniku, Milan mu je poslao 10 cigareta. Ali posle mesec dana, brat je otišao sa Golog otoka.

Već sutradan, potpuno krvavi, došljaci su morali na rad. Bio je to prvi Vuksanov susret sa “tragačem”. “Tragači” su bili nešto nalik na drvena nosila, na njih je tovareno kamenje, teško 50-80 kilograma, ili džakovi cementa. Što je “banda” bila gora i nepopravljiva, to je teret bio veći. Veliki tragač, kog je nosilo po osam ljudi, zvao se “labud”.

Napred su ručke bile kraće i njih je držao član “bande”. On je bio gonjeni i podnosio je glavni teret. Pozadi su bile duže i držao ih je “gonič”. To su bili “revidirani” ili aktivisti. Aktivisti su bili naročito opasni, među njima je bilo i ubačenih udbaša i ustaša. Gonič bi terao gonjenog da što brže nosi teret.

- Gonio me je neki Meho, osuđeni ratni zločinac. Izdržao sam pod teretom dva-tri sata, a onda sam pao, ispustio “tragač” i slomila se ručka. Dojurio je onaj Slovenac, ali umesto da viče, izmerio mi je puls i temperaturu, i viknuo na goniča da će me ubiti. Spasla me je mladost. Onda mi je rekao da više tog dana ne nosim kamenje, ali nisam smeo ni da sednem. Morao sam da hodam - priseća se Vuksan dok stojimo ispred razvaljenih kamenih ćelija, koje su izgrađene umesto baraka.

Između njih izbetonirana staza. Ni nje nekad nije bilo. Samo kamen, koji su nosili do besvesti s jednog mesta na drugo, kog su drobili i klesali, od kog su zidali ćelije, pomoćne zgrade, kuhinju, upravu, Drugi muški logor. I Prvi, s barakama, i Drugi, kameni, u Veloj Dragoj, u koji su se preselili s jeseni 1950, bili su opasani sa po pet redova bodljikave žice i sa mitraljeskim gnezdima.

Jedno vreme je čak bio “počastvovan” da pomaže u radionici gde su se od drveta pravili šahovski kompleti i tabakere za funkcionere. Ali tu se kratko zadržao jer nije pokazao volju da cinkari.

- Kući sam mogao da se javim tek posle tri-četiri meseca, kartom. Bile su to najveće laži koje sam ikada izgovorio. Postojao je šablon i bio je to jedini način da javite svojima da ste živi. Napisao sam da sam postao narodni neprijatelj, ali da mi je, eto, Partija pružila šansu da se izbavim iz blata izdaje. I još sam kazao da sam zadovoljan jer radim na patriotskom oporavku.

Proći će još dosta meseci, preživeće teške batine, navući će se i naklesati kamenja, i nekoliko puta će razmišljati o samoubistvu...

- Ono što nisam mogao da progutam, to je taj pakao koji je stvoren u međuljudskim odnosima: da svi moraju međusobno da se kolju i ubijaju jer je to bio jedini način da prežive. Nikad nisi znao da li onaj ko ti priđe ima dobre namere ili pokušava da “kupi” malo milosti za sebe.

Zato je Vuksan zaćutao i počeo da živi u svetu snova i mašte. Da će preživeti... I tako je, u tišini, živeo punih 14 meseci.

NICALA GROBLJA BEZ GROBOVA, MRTVI POD KREČOM

PRVI zatvorenik za kog postoje zvanični podaci da je na Golom otoku preminuo bio je Petar Andrijašević, iz Makarske, koji je umro već 22. jula 1949, ubrzo pošto je logor osnovan. Najstariji koji je izgubio život bio je Makedonac Panko Brašnarov, iz Titovog Velesa. Kad je umro imao je 67 godina. Podlegao je mukama posle manje od mesec dana robije. Najmlađi pokojnik bio je iz Kragujevca, Predrag Janković. Uhapšen je 1954. i osuđen na osam godina robije. Utopio se sa 23. Među onima za koje postoje tragovi smrti bilo je i pet žena.

Niko od zatvorenih ”ibeovaca”, od kojih je najveći broj bio apsolutno nevin, nije umro prirodnom smrću, već nasilno. Razlika je samo u tome što su neki ubijeni odjednom, dok su druge postupno ubijali nepodnošljivo težak fizički rad, zverska tortura, bedna ishrana, nedostatak vode, nespavanje i perfidni oblici psihološkog zlostavljanja. Međutim, ni pored jednog logora nisu pronađeni grobovi. Veruje se da je većina leševa završila u moru, ali ima dokaza da su neki sahranjeni na kopnu, po grobljima širom bivše Jugoslavije. Postoje svedočenja da su dve masovne grobnice na samom ostrvu zalivene krečom, a jedna je bila blizu Petrove rupe.