BUDO, ti si čudo!

Ko zna koliko je puta Budimir Budo Blagojević, najpoznatiji beogradski ugostitelj, primao ove reči pohvale. Nije ih brojao. A stizale su kao priznanje gostiju svakojakih fela i statusa u svim kafanama u kojima je bio prvi i pravi domaćin.

Pre dva dana Budimir Budo Blagojević (84) zauvek je napustio ovozemaljski šank, posle šest i po decenija ugostiteljskog rada. Na poslednje putovanje ispraćen je, u utorak, na Novom groblju u Beogradu sa istom porukom - zaista je bio čudo od čoveka. U porodici, poslu, u prijateljstvu.

- Naš Budo nije bio samo šef ugostiteljstva. Bio je učitelj, roditelj, prijatelj - priča nam u restoranu, beogradskoj Francuskoj 7 konobar Milinko Pušica. - Bog ga je stvorio da od njega preuzmemo sve čime je bio darovan. Da poštujemo gosta, ma ko da je. Izmerimo mu i muku i radost.

U „Klubu književnika“ žive i posvete Budimiru Blagojeviću. U novinskim stupcima. Na fotografijama. Za više od pola veka, koliko se saživeo sa ovim restoranom, Buda je dočekivao, služio i ispraćao čitavu plejadu književnika, glumaca, diplomata i novinara. Raznih uglednika, običnog i ne tako običnog sveta, koji je sedeo u salama ovog kultnog restorana. Budo mu je davao šmek. Domaćinsku atmosferu.

ŠPORET ZA ČITAV VEK U „Klubu književnika“, kultnom restoranu u Francuskoj 7, novo vreme izmestilo je stari šporet. Onaj, na drva, na kome su se krčkala Budina najukusnija jela. U njima su uživali i Ričard Barton, Sofija Loren, Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alberto Moravija... Šporet koji je stariji od čitavog veka, sada je eksponat, u bašti, kao podsećanje na decenije života kojeg više nema.

- Moje je da gostu bude dobro. Da opet dođe - govorio je.

Pamtio je mnoge likove. Od našeg Vjekoslava Afrića, režisera prvog posleratnog filma „Slavica“ i snimatelja Žorža Skrigina, do Peke Dapčevića, Koče Popovića, Velebita... Poznata imena, spisak dugačak kao u nekakvom telefonskom imeniku, okupljala su se u poznatom klubu kojim je rukovodio poznati ugostitelj. Služio je i političare, Dražu Markovića, Stamboliće, ali i književnike - Andrića, Krležu, Kiša, Pekića, Bulatovića, Pavića, Ćosića, Kapora, Bećkovića, glumce, ma, koji od bardova našeg glumišta ovde nije svratio. Malo ko je tražio jelovnik. Samo su pitali: „Budo, šta danas preporučuješ?“.

On bi odgovarao:

- Sve je dobro, dok se jede.

Bio je svedok kada se u restoranu „Kluba književnika“ razgovaralo o značajnim odlukama u državi, koje će sutradan biti obelodanjene. Žučnih razgovora, ponekad svađa, pa i tuča, ali Buda „iz kuće“ tajne nije iznosio.

U više navrata govorio je za „Novosti“, s kojima je počinjao dan. O tome kako su se godine, jedna na drugu, slagale brzo, kao nekakvi tanjiri u velikoj životnoj sudoperi. Kao čaše na šanku, isprane i pogledane prema svetlu.

- Meni, zaista, ništa na ovom svetu ne smeta. Ni kada neko pomisli da sve počinje od njegovog rođenja. Za ovo vremena, koliko sam ugostitelj, upoznao sam hiljadu ljudi i njihove ćudi.

Budimir Budo Blagojević rođen je 1928. godine u Cikoti kod Loznice, u kojoj je popio svoju prvu „kabezu“.

- Tako je sve počelo - govorio je. - Zapazili moji da sam rođen za ugostitelja. Ko je i slutio da će potrajati. Toliko, usred Beograda.


SREĆA JE U PORODICI

- Da nisam imao takvu porodicu, možda toliko u poslu ne bih trajao - govorio je Budimir Blagojević. - Mojoj Katarini, supruzi, najviše dugujem. Razumela me u svakoj prilici. I neprilici.

Budimir iza sebe, osim sećanja za čitav roman, ostavio je i sina Zorana, snahu Valentinu. Unuke Milana i Aleksandra.

Iz jednog razgovora za „Novosti“ izdvajamo:

- Najveći moj uspeh je što su moji naslednici dobri ljudi. Takvi mogu da stasaju samo u porodičnoj sreći.