TAJANSTVENI pukovnik V., ataše jugoslovenske kraljevske vojske u Berlinu, izluđivao je od 1939. nacističke kontraobaveštajce, a Hitlera je uoči samog napada na Beograd bukvalno doveo do nervnog sloma, zabeležio je u memoarima jedan od šefova tajnih službi Trećeg rajha, SS general Valter Šelenberg. Njega je 2. aprila 1941. nemački špijun u beogradskoj vladi panično izvestio da je provaljena najstrože čuvana nemačka tajna - plan invazije na Jugoslaviju pod kodnim imenom „Direktiva 25“.

- V. je poslao u Beograd potpun izveštaj o nemačkim planovima za ofanzivu, čak ih je upozorio na bombardovanje Beograda koje je Hitler planirao kao iznenadni napad - zabeležio je Šelenberg. - Kad je Hitler čuo za ovo gušio se od besa i počeo da se dere: „Zašto odavno niste uhapsili tog prokletog čoveka!“.

Šelenberg je čitavo poglavlje memoara posvetio „jugoslovenskom obaveštajcu V.“, čiji je identitet otkriven tek deceniju nakon okončanja Drugog svetskog rata. Tek tada je, posthumno, britanski Intelidžens servis dozvolio objavljivanje memoara svog agenta, pukovnika Vladimira Vauhnika, bivšeg jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu.

Vauhnik ni u knjizi nije otkrio na koji način je došao do najvećih vojnih tajni Trećeg rajha, kao što su planovi o napadima na Poljsku, Jugoslaviju i Sovjetski Savez, o kojima je prvi izvestio. Pučistička vlada U Beogradu, na čelu s generalom Dušanom Simovićem, oglušila se na upozorenja briljantnog obaveštajca koji je 1. aprila 1941. izvestio o nastupajućoj nemačkoj invaziji na Jugoslaviju i bombardovnju Beograda predviđenom za 6. april.


- Simović je o Vauhniku stekao loše mišljenje još prilikom priprema za 27-martovski puč - kaže istoričar Miloslav Samardžić.

POBRATIM DRAŽA O Vauhnikovom angažovanju u JVuO u njegovim memoarima nema ni jedne reči, ali u dokumentima četničkog porekla pominje se kao vršilac dužnosti komandanta Slovenije pod pseudonimima „Vlajko“, „Potpukovnik Vasić“„ i „General Račić“, kaže istoričar Miloslav Samardžić.
- Vauhnik je s Mihailovićem i potonjim generalom Šarlom de Golom završio specijalizaciju u čuvenoj Ratnoj školi u Francuskoj. U memoarima koje je napisao na nemačkom jeziku on ga naziva „Moj pobratim general Draža Mihailović“, a prilikom opisa ustanka 1941: „Svima je bio uzor pukovnik Draža Mihailović, moj pobratim i školski drug na najvišim vojnim školama“. Slovenačko izdanje, za jugoslovesnko tržište, ne pominje pobratimstvo, jer ga je redigovao Intelidžens servis.

- On nije bio protiv puča, ali je savetovao odlaganje za nekoliko sedmica, do nemačkog napada na Sovjetski Savez, kada Hitler ne bi bio u stanju da se obruši na Kraljevinu Jugoslaviju svom žestinom. Generali Simović, Petar Živković i drugi vodeći pučisti smatrali su, međutim, da Vauhnik fantazira.

Da su pučisti poslušali Vauhnikova upozorenja verovatno bi bili spaseni životi hiljada Beograđana civila, a poraz jugoslovenske vojske ne bi bio tako katastrofalan.

SS general Šelenberg je ostavio svedočanstvo da su nacistički kontraobaveštajci dugo sumnjali da je Vauhnik korumpirao nekog visokog oficira Vermahta koji mu odaje tajne. Mesecima su ga bezuspešno pratili i prisluškivali pokušavajući da otkriju njegove izvore, ali nisu uspevali čak ni da razbiju šifre radio poruka koje je svake večeri emitovao u Beograd.

Tek uzgred su konstatovali da je pukovnik do ušiju zaljubljen u ćerku vlasnika jednog berlinskog restorana, koju obasipa poklonima i izvodi na otmena mesta. Ipak, posle meseci praćenja oni su otkrili da jugoslovenski oficir ima još najmanje dve velike ljubavi.

- Jedna dama je bila sestra nemačkog generala, elegantna i materijalno nezavisna, koja je imala poznanstva s industrijalcima i višim oficirima Vermahta - zabeležio je Šalenberg. - Druga dama je bila supruga jednog poznatog inženjera, čoveka velikog ugleda i u civilnim i u vojnim krugovima.

Šelenberg se zainteresovao i otkrio da ovaj naizgled skladni bračni par vodi dvostruki život. Naime, inženjer uopšte nije pokazivao interesovanja za ženske čari svoje lepše polovine i u najmanju ruku je tolerisao Vauhnikov boravak u njihovom bračnom krevetu.

- Na svoj veoma vešta način V. je umeo da od njih izvuče sve što je bilo od značaja - zabeležio je Šelenberg.

Ispostavilo se da je i zaljubljenost u ćerku nemačkog kafedžije bila vrlo proračunata i da je ona za Vauhnika prikupljala informacije iz restorana svog oca, u kome su se okupljali visoki SS oficiri. Šelenberg je to otkrio iz presretnutog telefonskog razgovora krajem marta 1941. kad je Vauhnik od devojke zahtevao izvesne dokumente koje mora hitno da pročita. Dan kasnije, nemačka špijunka iz vlade u Beogradu javila je da je Vauhnik poslao svom generalštabu nemački plan napada na Jugoslaviju. Gestapo ga je uhapsio i tokom četvormesečne torture pretvorio u ruinu. Nažalost, njegova žrtva bila je uzaludna.

Šelenberg u memoarima tvrdi da je Vauhnik pušten iz kazamata Gestapoa tek kad je pristao da bude dvostruki špijun, posle čega je upućen u Italiju. Po Vauhnikovoj verziji on je, da bi sačuvao život, pristao na ponudu Nemaca da ode u NDH i pomogne generalu Glezu fon Horstenauu da domobrane organizuje po uzoru na Vermaht.

- Vauhnik se obreo u Zagrebu gde je trebalo da bude pomoćnik načelnika hrvatskog generalštaba - kaže Samardžić. - Bio je užasnut onim što je video. Pavelića i njegove ustaše opisuje kao kopiju Hitlera i esesovaca: praznoglavce zverskog mentaliteta. Počeo je da se izgovara bolešću, da bi već 21. novembra 1941. otputovao u Ljubljanu na lečenje. Posle nekoliko meseci bez traga je nestao iz bolnice.

Međutim, pukovnik Vauhnik u sanatorijumu u Ljubljani nije gubio vreme već je organizovao mrežu BBZ, koja je na čelu s njim radila za britanski Intelidžens servis.

- Po napuštanju sanatorijuma, Vauhnik je uzeo lažni identitet - kaže Samardžić.

- U skromnom odelu, s plajvazom na uvu, crtao je projekte nameštaja u jednoj pilani kraj Ljubljane, odabranoj po tome što je često bila puna okupatorskih vojnika. Među prvim njegovim potezima bilo je instaliranje tajne destilerije za proizvodnju konjaka, kojim je kupovao informacije. Opisao je Treći rajh kao žedan sunđer koji neprestano zahteva rakiju!

Početkom 1944. Draža Mihailović imenuje Vauhnika za zamenika komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini za Sloveniju, ali ovaj nije dugo ostao na tom mestu jer je Gestapo otkrio njegovu mrežu. Spasao se begom u Švajcarsku, a posle Drugog svetskog rata preselio se u Argentinu. Posle smrti deo emigranata optuživao ga je za saradnju sa - sovjetskom tajnom službom!

GLUVI GENERALI

JUGOSLOVENSKI generali su ignorisali Vauhnika u aprilu 1941. isto kao i 1939. kad je najavio nemački napad na Poljsku i njenu podelu između Trećeg rajha i SSSR. Čak ni poslednja depeša poslanika iz Berlina, budućeg nobelovca Ive Andrića, koji je 4. aprila 1941. potvrdio Vauhnikove informacije o nastupajućoj nemačkoj invaziji na Jugoslaviju, nije urazumila britanske štićenike koji su izveli puč u Beogradu.