Reportaže

Videla sam svoju smrt!

Ivana BRCAN

29. 05. 2012. u 20:58

Novosađanka Aleksandra Matić (24) pobedila opaku bolest i postala medicinski fenomen. U 14. preživela kliničku smrt, a u 22. ostala bez pet organa: jajnika, materice, limfnih čvorova i trbušne maramice

DA, bila sam mrtva - počinje svoju potresnu priču za „Novosti“ Novosađanka Aleksandra Matić (24), koja je preživela najstrašnije muke tokom poslednjeg stadijuma karcinoma. - Čula sam jednoličan tup zvuk aparata za reanimaciju i svoju majku koja je bolno zavrištala pored postelje, a onda je sve oko mene postalo belo, bez slike i tona.

Kliničku smrt u Dečjoj bolnici u Novom Sadu doživela je sa četrnaest godina, kada se u bolnicu javila zbog jakih bolova. Međutim, lekari su joj tek šest godina kasnije otkrili podmuklu bolest, zbog koje je ostala bez pet unutrašnjih organa: jajnika, materice, limfnih čvorova i trbušne maramice.

Zbog ovoga je svi lekari nazivaju medicinskim fenomenom.

Tada joj je rečeno da je već kasno, da ima još 30 dana života. Još 30 puta da se probudi, i - nikada više.

IZBEGLA IZ BOSNE ALEKSANDRA je izbegla iz Bosne kada je imala sedam godina. Njeni roditelji Stana i Boža, kao i četiri sestre Zorica, Ranka, Dragana i Ilijana najveća su joj podrška. Detinjstvo je provela u ratu. Porodica bi im bila brojnija za dva člana, ali su jednu ćerku, pre nego što se Aleksandra rodila, njeni roditelji već izgubili zbog teške bolesti. Drugu ćerku izgubili su kasnije, u automobilskoj nesreći.

- Od malih nogu sam bila bolesna. Razni virusi i infekcije samo su se smenjivali, a lekari su sve to pripisivali nesvakidašnje slabom imunitetu - priča Aleksandra.

Nije tužna. Nije ni setna. Naprotiv. Podsećanje na dramatične godine njenog mladog života samo je dodatno ohrabruje. Oči joj sijaju optimizmom i nadom, jer ona je pobednica u ovoj priči.

- Čudne stvari su mi se dešavale - imala sam vrtoglavice, padala u nesvest nekoliko desetina puta na dan. Mononukleozu sam preležala za jedan dan. Imala sam epileptični napad, pesak u bubregu... Ali sve je bilo kratkotrajno, a analize koje sam radila bile su uvek na kraju uredne. Loš imunitet - jedini zaključak svih doktora za 15 godina - govori Aleksandra.

Da njen organizam ipak muči nešto ozbiljnije od imuniteta, njen unutrašnji glas počeo je da joj govori tek pre tri godine. Zbog toga je često odlazila na analize krvi, ali su rezultati svaki put negirali njenu intuiciju.

- Uvek su, bez izuzetka, nalazi bili uredni. Međutim, stomak mi se jedne noći naduo kao da sam u osmom mesecu trudnoće, a onda se izduvao. Počela je i temperatura da mi raste i stvarno sam se uplašila. Prva pomisao tada bila je da imam rak - zastala je načas, kao da pokušava da se priseti tog ubitačnog osećaja svoje nadrealne spoznaje, koja se javila svega jedan dan pre medicinske potvrde.

Uzdahnula je duboko.

- Otišla sam, tako, sa „trudničkim“ stomakom kod lekara, odakle su me hitno uputili na ginekologiju. Doktor me je primio, pregledao i uradio ultrazvuk. Izraz lica mu se najednom promenio, pogledao me je i upitao: „Šta si čekala do sad?“ - priseća se Aleksandra.

PRIJATELJI SE RAZBEŽALI U DRAMI koja ju je zadesila, ova devojka osetila je kako je to kada joj najbliži prijatelji okrenu leđa. - Kad je rak otkriven, svi prijatelji su nestali. Užasavali su se moje bolesti, plašili da je prelazna i prestali da mi se javljaju - kaže Aleksandra. - Srećom, pokazalo se da su mi prave prijateljice Božana i Nataša, koje su sve vreme bile uz mene. A pre bolesti jedva smo se poznavale. Hvala im na tome.

Od tada, njen život više nije isti. Operisana je i izvađeno joj je pet ograna zahvaćenih karcinomom. Ostala je bez reproduktivnih organa, bez mogućnosti da ikada postane majka. I sa tim se pomirila.

- Mogu da usvojim dete i da ga usrećim. Nije majka samo ona koja rađa, već ona koja voli - odvažno govori hrabra devojka.

Zbog raka, koji se proširio i na mozak i na debelo crevo, morala je na hemoterapiju, ali doktori su smatrali da, posle svega, neće izdržati tako jaku dozu terapije. Aleksandra nije htela da se pomiri s tim da je sve gotovo.

- U bolničkoj sobi sam razmišljala o tome kako mogu da sedim još nekoliko dana i da čekam da opet vidim onu belu svetlost. Da se predam. Ali shvatila sam da bi to bilo sebično prema mojim roditeljima, sestrama i prema samoj sebi. I rešila sam da se borim - kaže naša sagovornica.

- Već posle prve hemoterapije ostala sam bez obrva, trepavica, a uskoro i bez kose. Bolovi su bili užasni, a kada je jednom medicinska sestra slučajno ispustila pakovanje te tečnosti na pod pred mojim očima, zgrozila sam se. Ono što teče mojim venama, pločice je nagrizlo u sekundi.

Iako niko nije verovao da će uspeti da preživi, Aleksandra je, uporna u tome da dobije bitku sa bolešću, paralelno sa hemoterapijom, počela da uzima isključivo makrobiotičku hranu. To joj je takođe pomoglo.

Aleksandra je sada zdrava. I vesela. Rak je ustuknuo pred mladošću koja mu je pokazala zube.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (74)

ns

29.05.2012. 21:23

( 199 ) ( 10 )

ovde su ljudi takvi, kad ti je najteze okrenu ti ledja, na kraju dodjes do zakljucka da sem porodice nemas nikog

( 199 ) ( 10 )

Miroslav

29.05.2012. 21:51

( 147 ) ( 6 )

@ns - I ovde su takvi ljudi (USA)...Ne daj se devojko.

( 147 ) ( 6 )

Niko

30.05.2012. 07:42

( 10 ) ( 1 )

@ns - Možda nisu ljudi takvi... možda, jednostavno, ne znaju šta da kažu obolelom, kako da se ponašaju. Svaka čast, Aleksandra, na snazi! Dala si nam svima snage da nosimo ove svoje paketiće od tereta.

( 10 ) ( 1 )