Avantura kroz Južnu Ameriku

PUNIH 40 dana, građevinski inženjeri - Đorđe Masalović iz Gornjeg Milanovca i Mihailo Boričić iz Beograda, obojica 32-godišnjaci - krstarili su Južnom Amerikom na opasan način. Nesigurnim, ustaljenim turama sa turističkim agencijama, nego maršrutama po svom nahođenju, boraveći na najnepristupačnijim mestima i u po život rizičnim „divljim“ naseljima, favelama, poveravajući živote lokalnom življu i vodičima seljacima kroz gudure, džungle, preko reka, jezera, planinskih visova...

Mogli bi da napišu odličan putopis o najuzbudljivijim doživljajima u favelama, pustinjama, prašumama i na vrhovima gde se zbog proređenog vazduha jedva diše.

- Svaka od tih samoinicijativnih tura bila je prava avantura! Uprkos rizicima, nije nam falila ni dlaka sa glave. Obični, plemenski ljudi su dobričine. Cela Južna Amerika živi svoj život, ne hajući za SAD i Evropsku uniju. Jedinu mrlju na celom putovanju doživeli smo po sletanju u Beograd, kad je taksista pokušao da nas prevari trostrukom tarifom - pričaju Masalović i Boričić.

- U Rio de Žaneiru smo noćivali u najopasnijoj faveli Kantagalo, stecištu kriminalaca sa kojima policija stalno vodi oružani rat. Bili smo upozoreni na životnu ugroženost, da ništa vredno ne unosimo u favelu, ali smo čak i noću šetali po njoj. Sve to bilo je u senci spektakularnog slavlja i vatrometa na Kopakabani. Dalje smo išli na zapad Brazila do rajskih Iguasu vodopada, usred džungle, gde duga ceo dan ne nestaje s neba. Za nas, građevinare, impresivna je Itaipu, brana u Paragvaju, najveća na svetu. Kroz staništa najčudnijih ptica i živuljki obreli smo se u Montevideu, prestonici Urugvaja - pričaju Masalović i Boričić.

Obišli su Buenos Ajres, dragulj Južne Amerike, grad sa najvećim bulevarom na svetu, Avenijom 9. jula sa 18 traka. Tigre, grad na vodi na ušću reke Parane u Atlantik, oaza je kroz koju možete samo čamcem, nazvan je po tigrovima koji su tu davno lovljeni. Poseta „Senjor Tangu“, najboljem kabareu u Argentini, pokazuje da je tango nešto uzvišenije od samog plesa. Bili su i na grobu Evite Peron, koju Argentinci još smatraju boginjom.

Bolivija je, svedoče oni, zemlja kao na drugom svetu:

- Glavni cilj tamo bile su nam slane pustinje Salar de Ujuni, ali maršrutom kojom smo hteli niko ne vozi, nego duž cele Argentine preko grada Huhuji, pa La Kuiake, najbednijeg mesta u kojem smo bili. Pet sati čekamo pečat u pasoš, a vojnici sa puškama nas sprovode. Čudnim autobusom penjemo se na Ande! Pred Salarom, na 3.500 metara nas hvata visinska bolest. Prvo spavanje nakon 60 sati. Sunce delom isušuje jezero na Salaru, ostaju čista so i tanki sloj vode sa čudesnim efektom ogledala, prizor koji se gleda bez daha. Seljaka vodiča „krstili“ smo Radiša. Odatle tri dana pešačimo i kružimo poluraspadnutim džipom po visinama od 4.200 metara, noću je studen minus 20 stepeni, a najbliže mesto na šest dana hoda. Tri dana živu dušu nismo sreli. Tih dana, jedino smo se okupali na termalnom izvoru od plus 50 stepeni. Oblaci su tu nadohvat ruke. Tu je i laguna Verde, fenomen prirode uz aktivni vulkan Likankabur, iza njega je Čile. Najviša kota na koju smo se popeli je 5.000 metara. Kao da si na Mesečevom pejzažu, posvuda gejziri sa ključalom zemljom. Gle čuda: usred pustinje toalet sa natpisom „Banjo“ - pričaju naši sagovornici.

Seljaci ih vode ka La Pazu u Boliviji, stazama drevnih Inka preko Isla del Sol, gde im neka baba naplati prolaz kroz svoje imanje.

- Od Kuska, prestonice Inka, idemo ka izgubljenom Maču Pikču, jedinom gradu Inka koji španski konkvistadori nisu osvojili, a otkriven je tek 1911. Pa, rasklimanim vozilima ka Limi, metropoli Perua. Žao nam je što nismo mogli i na ostrvo Galapagos, jer po podivljalom Tihom okeanu nije bilo prevoza. Iz Lime smo preko Sao Paula sišli u Rio de Žaneiro. Sav hod i vožnja Južnom Amerikom su nas preporodili. Posvuda ljudi koji su i uprkos teškoj bedi srećni i veseli - sa uzdahom vele neobični naši ekspedicionisti.