U MILOŠEVU, nekada velikom srpskom selu kraj magistrale Priština - Mitrovica, danas svega devet porodica čuva „srpstvo“ i sećanja na junaka Miloša Obilića, po kome je selo dobilo ime. Povučeni u izolaciji svojih dvorišta i kuća, gotovo neprimetnih, naspram velelepnih višespratnica koje su izgradili Albanci sa obe strane puta, tridesetak Srba strahuje i nada se boljim danima.

- Malo je onih koji i znaju da ima Srba u Miloševu. To nam ne smeta. I volimo da ne znaju Albanaci sa strane, jer im nismo „trn u oku“, ali i rastužuje jer nam se čini da su nas svi zaboravili. Ispoveda se Radomir Ađančić (55) ispred prve od nekoliko srpskih kuća, ograđene drvenim tarabama i sa tugom konstatuje da je u selu ostalo svega nekoliko porodica Ađančića, Dutina i Klajići. Poslednji od porodice Prica, Radovan, bio je primoran da napustio selo, jer su Albanci tik uz njegovu kuću počeli da grade novu džamiju. Iako na svega par stotina metara imaju drugu, Albanci su počeli da grade novu, baš preko puta srpskih kuća i to na seoskom imanju.

NIJE NA PRODAJU SRBI iz Miloševa i do Gračanice i Mitrovice, udaljenih po dvadesetak kilometara, odlaze samo kad moraju... Dane provode u selu, gde su im posetioci uglavnom Albanci koji im s vremena na vreme dolaze sa pitanjem: da li je imovina na prodaju?
A njihov odgovor je uvek isti. „Nije“...

- Svesni smo da je i to jedan od vidova pritisaka, ali šta da radimo, kada smo nemoćni da bilo šta promenimo. Ionako smo uglavnom zatvoreni u svojim kućama - kao za sebe govori njegov sin Ivica (29) - Mada poslednjih meseci nema napada, nekako opet nismo sigurni. Oseća se tenzija na svakom koraku, jer šta god da se desi na severu ili ostatku Kosmeta to se nekako „prelije“ na nas... Ovde smo na sredini, između centralnog i severnog dela pokrajine, ali s ove strane Ibra..

U kućici koju su mu kao i još nekolicini meštana sagradile humanitarne organizacije, Ivica živi sa suprugom Valentinom i četvorogodišnjom kćerkicom Jovanom. Dok pojašnjava da je njegovo dvorište povezano sa još nekoliko srpskih kuća, Ivica u šali kaže da je par desetina ari pored magistrale njihova skrivena „oblast.“

- Osim naših kuća i okolnog groblja, nema ovde više ničeg srpskog. Nemamo školu, prodavnicu, ambulantu. Ostalo je, doduše, naše i nešto zemljišta koje nisu prodali raseljeni Srbi, ali šta vredi kada ih drugi obrađuju. I mi, osim baštica pored kuća, ostatak zajedničkog imanja od šest hektara ne obrađujemo - priča Dragan Ađančić (62), koji sa suprugom i sinom Slavoljubom (32) živi u susednoj kući.

MILOŠEVO PO predanju Miloševo je dobilo naziv po poznatom srpskom junaku Milošu Obiliću, koji je nedaleko od ovog sela pogubio turskog cara Murata, ali i sam bio pogubljen. Čitavo Miloševo je bilo nastanjeno Srbima, do susednog Lazareva, u kome više nema srpske duše. I u Mileševu gde je do 1999. bilo oko stotinu srpskih domaćinstava sada je ostalo svega devet srpskih kuća sa tridesetak žitelja. A nekada ih je, kažu, bilo više od 500.

Žive samo od njegovog minimalca koji je ostvario kao radnik EPS-a, odnosno okolne Termoelektrane u Obiliću. Najteže je Draganu to što mu je sin nezaposlen. Kada bi on našao posao, kaže, sve lakše podneo. I život u strahu i nemaštini... Ali o odlasku iz sela ne razmišljaju.

- Gde da odemo? Kako da ostavimo ovu zemlju koju su naši preci zlatnicima plaćali? Gde će nam biti bolje nego na svom ognjištu?

Ređaju se pitanja su na koja nemaju odgovora ni ostali Srbi iz Miloševa koji priznaju da im je svaki korak izvan dvorišta rizičan..

- Suprug Slobodan svakog dana vozi sina Bogdana (8) do škole u susednom Babinom Mostu i dovozi ga kući - priča Brankica Ađančić (34), koja ima i troipogodišnjeg Mitra. Sa suprugom i decom živi od svekrvine penzije u jednoj od šest kuća u vlasištvu ove familije. - Najžalije mi je dece. Dane provode u izolaciji, nemaju gde da izađu, sa kim da se igraju... Njena svekrva Olga (65) ne skriva tugu. Sa njom živi od juna 1998, kada su kolege Albanci oteli njenog sina Zorana, koji je krenuo na posao u kopu Belaćevac.

- Svih ovih godina održavala me nada da ću čuti nešto o njemu, ali dani prolaze... Sad brinem za unuke, jer je svaki korak izvan sela rizičan. Donedavno smo mogli da koristimo takozvani humanitarni autobus, koji je Srbe iz Miloševa i okolnih sela preuzimao do Gračanice. Od kada ga je preuzeo Albanac, autobus više ne svraća u selo. Ali nadaju se da će opstati. A više od svega, nedostaje im podrška države. Kažu da ih samo hrabri to da ih se neće odreći.