Šljivančanin: Hapsili me moji oficiri

Sutra ću napuniti pedeset godina! Kćerke su se šalile govoreći kako je pola veka ozbiljna cifra i kako moram dobro da razmislim kako ću organizovati drugu polovinu svog života. Oko petnaest časova, začulo se zvonce na ulaznim vratima. Kći Olja, koja je nešto učila sa Marijom, sestrom od tetke, otišla je do vrata, ali, pošto je provirila kroz špijunku, nije ih otvorila. „Ko je?“ upitao sam, a ona je uznemireno odgovorila: „Niko, tatice“. Ubrzo se začuo snažan udarac u vrata. Zgrada se zatresla od tog udarca.

Ustao sam i krenuo da vidim šta se dešava. „Ispred vrata su ljudi sa crnim maskama na glavama“, rekla je Olja. Pogledao sam kroz špijunku i video da je hodnik ispunjen naoružanim policajcima. Držali su metalnu crnu šipku, veliku kao bandera. Tako su nekada razbojnici razvaljivali vrata na srednjovekovnim zamkovima. Ulubili su blindirana vrata oko brave, pa se ključ zaglavio. Ispred zgrade sam video tri policijska džipa i građane koji se prepiru s policijom. U stan mog brata od strica Dragana, koji se nalazi iznad mog stana, upali su policajci. Maltretirali su Draganovu porodicu: zabranili im da napuste stan, zabranili da koriste telefon... Pokušali su da se sa terase spuste do mog stana, ali su brzo odustali.

Kako je vreme odmicalo, ispred zgrade se povećavao broj građana i broj policajaca. Nisam hteo da se pojavljujem da ne bih povećavao tenziju, jer su odnosi između naroda ispred zgrade i policije već bili zaoštreni. Razgovarao sam telefonom sa suprugom Persom i mlađom kćerkom Sašom. Žena mi je rekla da je zvao Guri, Goran Radosavljević, prvi čovek srpske žandarmerije, i tražio da pregovaraju. Neki ljudi su joj rekli da su se na istočnoj strani zgrade, u blindiranom BMNj-u, nalazili Sreten Lukić i Čeda Jovanović, ali su, navodno, pobegli kada su građani počeli da gađaju vozilo kamenjem. Čuo sam kako ljudi ispred zgrade uzvikuju „Šljivo“, „Veso, ne damo te“, „Srbija“, „Veso, Srbine“...

Posle šest časova – između 21 i 23 sata – pristigle su nove snage žandarmerije. Ubrzo su upotrebili šok bombe, gumene metke, suzavac... Prostor oko zgrade zahvatio je požar. Čuo sam Vulina, Vučića, Pelevića... Pozivali su ljude da ostanu i da se ne plaše. Čuo sam glas mog brata Milivoja, a kroz prozor sam video kako se sa policijom rvaju moji prijatelji, rođaci i komšije – Zorica, Lejla, Ljilja, Vukica, Bane...

Oko ponoći, građani su oterani sa ulaza zgrade, a pred vrata mog stana došlo je dvadeset policajaca. Maljevima i štanglama počeli su da ruše zid i odvaljuju vrata. Uzalud sam im sa druge strane vrata govorio da je ključ zaglavljen u bravi. Posle pola sata lupanja i rušenja, ušli su u stan sa automatima uperenim u decu i vikali: „Ruke uvis!“ Devojčice su plakale. Stao sam ispred dece sa rukama na leđima i rekao: „Ostavite decu. Evo mene, ako mene tražite!“ Zahtevali su da dignem ruke uvis. Zatim mi je jedan od njih rekao: „Gospodine pukovniče, nismo mi krivi. Nama je naređeno“. Pitao sam: „Ko si ti?“ Rekao je da se preziva Stojanović i da je završio 43. klasu Vojne akademije. Uzvratio sam: „Lepo bogami! Moji oficiri, pa me hapse! Da li sam to zaslužio?“

Ćutali su. Neprijatnu tišinu prekinuo je Stojanović, koji mi je rekao da Boris Tadić, ministar odbrane, traži da razgovara sa mnom. Pokušali su da mi na glavu stave džak i lisice na ruke. Nisam dozvolio. Kada smo se spustili niz stepenice prišla su trojica policajaca i svezali mi ruke na leđima. Ugurali su me brzo u crni džip. Usput sam pokušao da razgovaram sa policajcima koji su me nemo gledali, ali nisu progovarali. Još uvek mi je sve ličilo na neki nestvaran san. Samo pre nekoliko meseci, ministar policije Dušan Mihajlović izjavio je: „Šljivančanina će uhapsiti jedan pozornik...“

13. jun 2003.

Pedeseti rođendan proslavljam u zgradi MUP-a, u Ulici 29. novembar. Koliko se samo apsurdne simbolike skupilo na jednom mestu! Sa lisicama na rukama slavim rođendan u ulici koja nosi ime po danu kada je osnovana država kojoj sam se zakleo na večnu vernost! Zar se zbog izvršavanja dužnosti prema otadžbini čovek vezanih ruku dovodi u policijski bastion! Skidam kaiš, prsten, ogrlicu dobijenu od sveštenika sa Hilandara... Policajci mi se izvinjavaju što to moraju da rade. Odvode me u podrumsku prostoriju u kojoj gori neonsko svetlo. Dole beton, a sa strane daske za sedenje i ležanje, ofarbane u sivo-zelenu boju. Prostorija je prljava i zagušljiva. Oseća se mokraća. Policajac me teši: „Odabrali smo za vas najbolju prostoriju“. Drugi policajac kaže: „Policajci iz dežurne službe žele da dođu i da se pozdrave sa vama“. Dolaze potišteni. Jedan od njih mi kaže da se oko mog stana i dalje narod okuplja i da je pozvano dodatno policijsko pojačanje. Dajem mu broj telefona i molim da javi mojoj porodici da sam dobro. Nude mi sok, vodu, kafu, pitaju da li sam gladan? Zahvaljujem im se, ali ne uzimam ništa jer znam da to ne bi smeli da rade.

Ostajem sam u ćeliji. Ne znam šta se dešava sa porodicom...

TADIĆ: VERUJEM DA ĆEŠ POBEDITI!

19. jun 2003.

Došli su mi u posetu ministar odbrane Boris Tadić i načelnik Generalštaba, general Branko Krga. Bile su prisutne moje kćerke i prijatelj Neđo Radović. Pitao sam zašto su mi ovo napravili? Tražio sam da ne idem u Hag, a ako već moram da idem, da me do polaska premeste negde gde mogu u boljim uslovima da dočekujem porodicu i advokate. Ministar Tadić mi je rekao da je moralo tako da se uradi. General Krga ništa nije govorio. Gledao je sve vreme u pod. Ministar je na kraju obećao da me država neće zaboraviti i da će Vojska učiniti sve što može da mi se na suđenju pomogne. Kada smo se rastajali, general Krga je zaplakao. Ministar Tadić mi je snažno stegnuo ruku i rekao: „Ti si iskren i snažan čovek. Verujem da ćeš pobediti“.

LAŽNE OPTUŽBE NOVINARA DULOVIĆA

15. jun 2003.

Novinar Jovan Dulović na suđenju Slobodanu Miloševiću govori o meni, a nikad ga na ratištu nisam sreo. Ispod časti mi je da takvom čoveku pokazujem izveštaje iz Vukovara, koji dokazuju da smo bili organizovana vojska koja poštuje međunarodne konvencije. Prema njegovom svedočenju, ja sam bio šerif, samovoljni komandant, a kao dokaz je koristio izmišljeni intervju u „Monitoru“. Pokušao je da me omalovaži pričama kako sam odrastao uz narodne pesme, ali nije bio svestan da sam upravo zbog toga postao čovek koji voli svoju otadžbinu i koji se nikada neće odreći prošlosti svog naroda.