Nogom slika Novaka

SUDBINA nešto uskrati, ali ponešto i podari. Dejana Bačko, sedamnaestogodišnjakinja, rođena je bez obe ruke, ali zato u nogama poseduje čudesan slikarsku veštinu.

Kistom, stisnutim između palca i kažiprsta, Dejana slika pejzaže, mrtvu prirodu, životinje, ali i portrete. Poslednjih meseci inspiracija joj je Novak Đoković. Uradila je četiri portreta svetskog teniskog šampiona i gori od želje da ga upozna i da mu svoje radove lično daruje.

- U finalu Australijan opena protiv Rafe, pomislila sam: ako on može da izgara na terenu šest sati, mogu i ja da pokušam da ga naslikam - poverava nam se Dejana, dok u svom stanu, uz brižan pogled mame Sandre, povlači završne poteze na reketu kojim Novak zamahuje prema žutoj loptici.

Za prvi portret dičnog sportiste, Dejani, inače učenici drugog razreda novosadske Umetničke škole „Bogdan Šuput“, trebalo je tri puta manje vremena nego Novaku da savlada Nadala. Profesorka Koviljka Kozomora, akademska slikarka, kod koje Dejana pohađa časove slikanja, kaže da devojčica poseduje izuzetan talenat.

- Na njenom putu, kojim se teže ide, potrebna je divovska upornost, pa zato, svesno i nesvesno, traži uzore poput Đokovića, koje krasi upornost i istrajnost - kaže profesorka Kozomora, upoređujući svoju učenicu sa grčkom boginjom Arsipom koja je takođe prstima leve noge „činila čuda“.

I dok je Arsipa legenda, priča o Dejani je stvarnost. Već u ranom detinjstvu spoznala je da se razlikuje od druge dece.

- Ali uvek me nešto teralo da pokažem da ja mogu levom nogom da uradim ono što oni čine s obe ruke - sa tračkom sete na licu kaže devojčica.

U školskoj učionici Dejana ima specijalan sto sa iskošenom pločom. Kada sedne za njega, visprenim potezima nožnih prstiju odvezuje pertle, skida patike, pa obe sokne, kako bi oslobodila prste leve noge za pisanje. Prstima leve noge otvara torbu, vadi svesku i olovku.

- Ona piše nogom lepše nego neki od nas rukom! - kažu uglas drugari iz razreda koji njen specijalni sto, zdušno i drugarski, prenose iz učionice u učionicu.

Svoju školsku drugaricu đaci doživljavaju kao heroinu. Jedino su neki profesori prilikom njenog prijemnog ispita bili skeptični kako će se snaći na časovima vajanja ili fotografije.

- Pa, teže mi ide vajanje, ali ne odustajem - iskrena je Dejana. - Nedavno sam satima kod kuće radila linorez, a profesorici je bilo žao što sam se mučila, pa mi je šapnula da sam trebala mamu da zamolim da mi pomogne. Ali ne, savladaću ja i to.

Hoće, sigurno, kao što je naučila da nožnim prstima tipka po tastaturi kompjutera, ispisuje poruke na telefonu, šminka se, kupa, oblači i obuva.     

SUDBINA IZ “NOVOSTI“

U DEJANINOM životu „Novosti“ imaju naročit značaj jer je zahvaljujući reportaži objavljenoj u našem listu Dejana upoznala svoju majku Sandru. Prvih šest godina svog života obe bi, da mogu, najradije izbrisale iz sećanja. Sandra je imala samo 19 godina kada su joj u porodilištu saopštili da je njena beba rođena bez ruku. Šokirana, ubrzo je potpisala papire za smeštaj deteta u dom na severu Bačke. Na Dejanu je neprestano mislila, ali je nije posećivala. Sve do pre 11 godina kada je u „Novostima“ pročitala priču o humanitarnoj akciji za kupovinu proteze šestogodišnjoj devojčici:

- Videla sam sliku i srce mi je zamalo iskočilo iz grudi: to je moje dete! Otišli smo po nju i doveli je kući.