Narodna kuhinja SPC - utočište za gladne i zaboravljene

OSTALO je još desetak minuta do otvaranja kuhinje, a pred vratima je već pedesetak ljudi koji čekaju svoj spasonosni tanjir variva i komad hleba.

Strpljivo, kao da nisu gladni. Propuštaju starije od sebe.

- Ne slikaj me, molim te - čuje se iz reda.

Ovo je kuhinja SPC, u Beogradu, ulica Francuska, broj 31.

U njoj izgubljeni pogledi, gotovo opipljiva nesreće, usud.... Plemenitost onih koji pomažu, a mnogo ih je, drži ih u, kakvom-takvom, životu. Šalju preduzeća i pojedinci na ovu adresu hranu, od koje zavisi goli opstanak ovih ljudi.

U prvom satu podele obroka, smenjuju se u nevelikoj prostoriji najviše po tridesetoro nesrećnih ljudi: izbegli i raseljeni, beskućnici, mladi bračni parovi bez posla...

- Iz Bijelovara sam, došla one 91. godine. Imali smo, tada, kod tetkine babe stan. To su nam uzeli. Ko? Ma šta znam, samo su nas izbacili na ulicu: mog bolesnog sina i mene - govori Bosanka Bjelovac (76). - Još nam je ostao ovaj tanjir variva, hleb i toplota ove kuhinje.

Dva sata traju smene gladnih ljudi. Za ta dva sata podeli se oko 130 obroka. Mirišu obroci, miriše siromaštvo i beznađe. Za neke od ovih nevoljnika - beznađe i siromaštvo su trajni.

- Proglasili su me neuračunljivim u mojoj firmi. Kada je firma počela da puca, tada sam i ja stvarno pukao. Niko me više neće - kazuje R. B. - Sam sam na svetu. A Beograd je moj grad. Tu sam rođen, tu sam do ove slave dospeo. Gde spavam? Na Železničkoj stanici! Ima nas tamo... barem šezdesetak, što u vagonima, što onako, po peronima i pred šalterima. Crkva me prihvatila. Pre toga nisam bio vernik.

Bacio je torbu, prepunu papira. Tu je njegov prošli život. Razna rešenja, predstavke, pisma nadležnima, molbe.

- Ja sam Nastić, iz Lipljana, imam 47 godina. Bio sam tamo gde više ništa nemam. Sve moje, sada je tuđe. U fabrici „Limenka“, rekao sam: Lipljan, ostalo je pola moga života - propinje se čovek na prste dok ovo govori.

Red je da i on sedne za sto. Ovo je jedina narodna kuhinja u Srbiji u kojoj nesrećni ljudi imaju svoj sto, stolicu, mesto gde da se ogreju.

Za stolom, uz Nastića i mladi Desimir (29) iz Beograda. On je sa ženom.

- Otac mi umro 1993, imao sam 13 godina. Majka se preudala. Očuh me nije trpeo. Od tada se snalazim. Molerišem, gletujem, grbačim. I ženu bolesnu vučem. Sad niti ima posla, a i gde ga pomalo ima gazda neće da plati. Neće, jer vidi da iza mene niko ne stoji. Glad nas je oboje dovde dovela.

Sto trideset ljudi, od 10 sati do podneva, smenilo se za stolovima ove crkvene kuhinje. Na spisku ih je - 200! Arhiepiskopija karlovačka otvorila je ovu kuhinju prošle godine, patrijarh Irinej osveštao ju je početkom februara - ove. Njome upravlja Versko dobrotvorno starateljstvo.

Generalni sekretar Starateljstva, sveštenik Vladimir Marković priča da su, najpre počeli sa podelom suvih obroka. Kad su videli koliko je nevoljnika upućeno samo na taj suvi obrok, rešili su da im olakšaju život i tako što će moći ovde da nešto pojedu iz tanjira, malo predahnu i ugreju se. Ubrzo, nijedan lonac od 30 litara, nije bio dovoljan, pa su dodali još jedan. Iste zapremine.

- Svaki dan dolazim - govori Julija Varga (70), brišući oko maramom - imam jedno vanbračno dete. Ono ima svoj život. Dok sam mogla, radila sam. Kuvala i prala po beogradskim kućama. Sad sam ostarila. Niti mogu više da radim, niti me ko želi.

- Sve su to dobri ljudi i teško im pada stanje u koje su dospeli - kaže sveštenik Vladimir Marković. - Borimo se da ih iz tog stanja izvučemo. Ali sami ne bismo mogli da nije dobrih ljudi koji pomažu.

Na kraju podele spasonosnih obroka variva, nevoljnici sa najudaljenijih adresa, čekaju da preostane hleba. Nose ga na svoje beskućničke adrese. Do sutrašnjeg dana. Tada se ovde ponovo okupljaju.