Plakao je, siroma, svo mu se lice suzama oblilo. I svi kaluđeri, i prote, nisu izdržali. Ni manastir, nemi svedok, ne ostade nem. Zvona sama udariše.

Ovako je prota Mateja Nenadović, duhovni saborac vožda Karađorđa, u svojim “Zapisima” zabeležio dramatične trenutke Karađorđevog saznanja da je i konačno ugušen njegov ustanak. I da povratka nema.

U manastiru Fenek, nadomak Beograda, u kome kaluđeri vekovima čuvaju protina sećanja, pre dva veka utočište je našao i Karađorđe. Ne znajući ono što on zna, kaluđeri su mu nazdravili:

- U zdravlje vrhovnog vožda, gospodara Đorđa Petrovića, komandanta serpskoga!

Još kaluđer nije ni čašu spustio, beleži prota Mateja, a Karađorđe zaplaka.

- Kao dete roni suze. A ja se pitam: Daj mi sada onoga junaka, da se drži. Da ne zaplače kameno srce. Ali, sva se večera u trenu u plačivno pozorje obrati.

ČUVARI SEĆANJA U manastiru Fenek danas obitava deset kaluđera. Starešina manastira, iguman Makarije kaže: - Sve što je vezano za istoriju našeg naroda mora da se sačuva. Mi smo čuvari prepiski i zapisa, kao što je ovo prote Mateje Nenadovića. Ali ne prestajemo da tragamo za nepoznatim autentičnim dokumentima koji će ovde nastaviti svoj dragoceni život.

Prota Mateja Nenadović, potom, upisuje:

- Od plača i njegovog razočarenja, i sam sam jedva progovorio.

Pokušao je voždov duhovni saborac da ga uteši:

- Gospodaru, nije fajde plakati. No uzmi pasoš. Idi u Brisel, gdi se čuje Aleksandar (ruski) i kaži mu ovako: “Ja sam černi Georgije Petrović koji je podigao svoj narod da se od turskog zuluma izbavi. I deset godina držali smo se... A sada dođe 20 Turaka na jednog Srbina i osvojiše nas...” Zato, reci u Briselu: “Došao sam ... meni presudite kako hoćete, ali izbavite moj narod.”

U razgovor se uključio i prota zemunski, ondašnji Jevtimije Ivanović. Obratio se voždu:

- Gospodaru, ovaj savet brata Mateje je vrlo dobar. Niko drugi ti dati bolji ne može...

Nastala je mučna tišina. Vožd ju je prekinuo:

- Tako je, kojekuda... Iskao sam taj pasoš. Ali mi ga Nemci ne dadu.