OKO 500 gnevnih i odlučnih Srba okupilo se pre 208 godina na Sretenje u selu Orašcu, izabralo Karađorđa za Vožda i podiglo ustanak za oslobođenje iz okova turske imperije, koja se tada protezala od Iraka do Bosne. Bunom usred zime "kad joj vrijeme nije" neveliki graničarski narod potresao je Evropu i započeo buran proces koji će promeniti lik starog kontinenta.

Taj tridesetogodišnji period ratova i političkih borbi na Balkanu, koji svetska istoriografija naziva "Srpska revolucija", započeo je na Sretenje 1804. podizanjem ustanka u Orašcu, a okončan na Sretenje 1835. u Kragujevcu, proglašenjem prvog srpskog modernog ustava.

Varnica iz Orašca razbuktala se u požar oslobodilačkih ratova, taj plamen zažario je i balkanske ambicije Beča i Moskve, a nasuprot njima razgorela se turkofilska britanska politika u ovom delu sveta. Takav razvoj događaja nisu mogli ni da zamisle srpski ustanici na februarskom mrazu, željni da se osvete okrutnim janičarima. Ustanak je počeo pre vremana, usred zime, jer su dahije otkrile pobunu koja je dogovorena u julu 1803. u Orašcu, na letnji Aranđelovdan. Tad su srpski zaverenici pod maskom svatova došli na svadbu Maksima Tomića, sećao se svedok srpske revolucije, Karađorđev jatak Petar Jokić. Skupu se obratio prota Arsenije iz Bukovika: "Braćo, zemlja stenje a nebo nad nama plače gledajući naše muke. Nego braćo, u ime stvoritelja Boga i spasitelja našega, da ustanemo na oružje".

Dok su zaverenici stajali s podignuta tri prsta prota im je čitao zakletvu dostojnu one pred boj na Kosovu.

- Ko izdao, izdalo ga telo. Poželeo ali ne mogao poći. U kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado, od ruke mu se sve skamenilo, u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Da Bog da da se u sinji kamen pretvori, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan niti lica božijeg ikada video - sećao se od reči do reči zakletve Petar Jokić.

Dogovoreno je da ustanak počne "kad šuma ozeleni", ali je plan pokvario izvesni Nemac, sluga srpskog trgovca Dragutina iz Zemuna. On je ukrao spisak zaverenika, prepisao ga i prodao Turcima, a dahije su po toj listi započele seču knezova. Zaverenici nisu imali drugog izlaza nego da se odmetnu i započnu ustanak. Planuli su mnogi turski hanovi, među prvima onaj u Orašcu, gde je na sretenjsko jutro 1804. godine 580 ustanika izabralo za vožda Karađorđa, iskusnog vojnika-frajkora iz austrijsko-turskih ratova, a zatim hajduka i trgovca.

Posle decenija borbe u dva velika ustanka i mnogobrojnih manjih buna, dugih pregovora i lukavih pogodbi, knez Miloš Obrenović najzad 1830. od sultana dobija hatišerif kojim se potvrđuje autonomija Srbije u okviru Otomanske imperije. Međutim, ni to nije zaustavilo talas srpskih buna, ovaj put protiv apsolutizma sopstvenog kneza, koji je na Sretenje 1835. prinuđen da donese ustav. Pravni akt, koji je sačinio otac srpskog novinarstva Dimitrije Davidović, izazvao je u Istanbulu, Beču i Moskvi uzbunu veću nego grmljavina topova. Carstva koja nisu imala ustave zgranula je smelost malog vazalnog knjažestva koje se donošenjem ustavnog akta deklarisalo kao samostalna država.

OPASAN USTAVSRETENjSKI ustav promovisao je srpski kao službeni jezik, deklarisao neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranio kuluk i proglasio slobodu raspolaganja zemljom. Za to vreme više nego demokratski duh ustava izazvao je zaprepašćenje i istovremeni zahtev inače sukobljenih imperija, turske, austrijske i ruske, da ovaj opasni slobodarski pravni akt bude hitno ukinut. Uprkos tome što je bio kratkog veka Sretenjski ustav je ponovo pokazao da se "Srbija umirit ne može".

Nažalost, mnoga svedočanstva o "sretenjskim vremenima" uništena su u ratovima, ali i ona koja su preživela dugo su čamila u arhivima i fiokama zbog cenzure izavane dinastičkim borbama Karađorđevića i Obrenovića. Upravo takvu sudbinu doživela su dragocena kazivanja Krađorđevog poverljivog prijatelja Petra Jokića, koja je zabaležio Milan Đ. Milićević.

Doba posle Drugog svetskog rata još je više zamutilo istorijsku istinu o događanjima u Orašcu, kaže etnolog Božidar Krstanović, dugogodišnji savetnik u Republičkom zavodu za zaštitu spomnika kulture Srbije. On tvrdi da se Marićevića jaruga bez ikakve istorijske podloge pretvorila u kultno mesto obeležavanja podizanja Prvog srpskog ustanka.

- Marićevića jarugu je kao mesto ustaničkog zborovanja proglasio 1954. tadašnji Socijalistički savez radnog naroda - kaže Krstanović. - Neko u toj organizaciji je povodom obeležavanja 150 godina od ustanka, verovatno iz političkih razloga, usku vododerinu proglasio za istorijsko mesto, proširio je buldožerima da izgleda kao amfiteatar i sagradio spomen-česmu, iako ustanici tu nikad nisu bili!

Sagovornik "Novosti" podseća da su prava zborišta ustanika naveli i savremenici i istoričar Milenko Vukićević, koji je još 1907. objavio kapitalno delo "Karađorđe". Iako su tačne lokacije mesta dogovora i podizanja ustanka i kasnijim istraživanjima pouzdano utvrđene, do danas se slavi u jaruzi.

- U najmanju ruku nelogično je da se nekoliko stotina ljudi u fabruaru po snegu zavlači u nekakvu jarugu, iznad koje se tada nalazio turski han, koji su među prvima ustanici zapalili - kaže Krstanović. - Ustanak je podignut na poljani. Tradicionalnom sabornom mestu, preko puta današnjeg seoskog groblja.

On se nada da će ceo Orašac ipak jednog dana biti dostojno obeležen i zaštićen tako da posetioci mogu da razumeju kako se živelo i borilo u vremenima kad je stvarana moderna Srbija.


KANDIDATI ZA VOŽDA

PRVI kandidat za vođu ustanka 1804. bio je čuveni hajduk Stanoje Glavaš. On je tu čast odbio uz objašnjenje da je on vođa hajduka, koga narod neće prihvatiti. Zatim je ponuđeno jaseničkom obor-knezu Teodosiju Marićeviću (na čijem je imanju čuvena jaruga), ali je i ovaj lukavo izvrdao.

- Bog s vama, braćo, kako ću ja kao knez narodni biti starješina hajdučkijeh četa. Ako sjutra turska vojska rupi u Srbiju kako ću ja izaći pred Turke. Nego zasad nek bude starješina Kara-Đorđije. Ako turska vojska stigne u Srbiju mi ćemo izaći pred Turke i baciti krivicu na njega i predati ga kao hajduka - zabeležio je Marićevićeve reči Vuk Karadžić.



MILIONI ZA SPOMENIK

zavod za zaštitu spomenika je 2000. uputio zahtev Ministarstvu kulture da se Orašac obeleži i zaštiti na pravi način, a naročito da se ispravi zabluda da je ustanak podignut u Marićevića jaruzi.

- Ministarstvo je prihvatilo predlog Zavoda, ali se on nikad nije ostvario zbog političkih pritisaka. Formirane su razne organizacije za obeležavanje dva veka ustanka u kojima su mnogi hteli da se "omaste", a zaštita i obeležavanje Orašca, mesta gde je rođena moderna srpska država, nije ih interesovalo. Više ih je zanimalo podizanje spomenika, za čiju su izradu tražili milione maraka iz budžeta - kaže Krstanović.