Subotica: Imigranti žive na ivici opstanka

U MNOŠTVU ljudi koji žurno koračaju subotičkim poluočišćenim ulicama, na klupi ispod dve breze, dubokim snom spavao je u četvrtak muškarac srednjih godina. U nameri da ga uputimo u prihvatni centar u Gajevoj 50, oprezno ga budimo. Čim je promrzli čovek stresao sneg sa sebe, bilo je jasno da njemu tamo nije mesto.

Tamnoputi Avganistanac, koji se na izuzetno lošem engleskom jeziku predstavio kao Ali, u Subotici, na deponiji na periferiji, boravi već tri meseca, a u centar grada u četvrtak je došao ne bi li našao nešto da pojede. Išao je, kaže, oko pekara i hamburgerija ne bi li posle, ko zna koliko vremena, pojeo nešto toplo. Ali uzalud. Ostatke hrane pojeli su izgladneli lokalni psi.

- I mi smo gladni kao psi, desi se da ništa tokom dana ne pojedemo - priča drhteći Ali i pokušava da objasni kako da stignemo do ostalih stotinak državljana Iraka, Avganistana i Alžira, koji iz zavejane Subotice traže način da se dokopaju Evropske unije.

Probijajući se peške skoro tri kilometra kroz sneg dubok bar pola metra, putem kojim nijedno vozilo još nije prošlo, uz povremeno društvo razjarenih pasa lutalica, stigli smo do “kampa” gde u improvizivanim kućama od kartona i najlona boravi oko sto migranata, među kojima je i sedmogodišnje dete. Bosi, oskudno obučeni, na temperaturi od deset stepeni ispod nule, jedu ono što nađu na deponiji i okolnim njivama, mahom kukuruz i žir. Sneg im služi i za piće i za, doduše retku, ličnu higijenu.

- Nismo znali da su ovakve zime u Srbiji, ali san da ćemo doći do Mađarske, a onda i Nemačke, možda i Belgije, daje nam snagu da izdržimo - priča tridesetogodišnji Nežin, ali na tečnom engleskom jeziku. - Želim bolji život za svoje četvoro dece i neću odustati. Mada je sada zaista jako teško.

Dečak krupnih crnih očiju, u dva broja većoj jakni i poderanim patikama, tiho nas je posmatrao, ali nije progovarao. Ponuđeni “cipiripi” pojeo je u jednom dahu. Zahvalio se blagim osmehom koji krase tek nikli snežnobeli zubići.

Mnogi Subotičani ne mogu ostati imuni na patnje koje su zadesile ove ljude. Humanitarna organizacija “Istočnoevropska misija” im donosi hranu, ćebad, odeću i obuću, ali to nije dugoročno rešenje.

BILI U ŠUMI

Cene privatnog smeštaja u Banji Koviljači, gde Centar za azil ne može da primi sve imigrante iz afričkih i azijskih zemalja na putu ka EU su sada povećane i iznose 5-7 evra. U privatnim sobama boravi i po petnaestak njih. Sve do snega, znatan broj tih ljudi boravio je po okolnim šumama, a sada su pronašli utočište.

- Od državnih organa tražimo akciju da se utvrdi u kakvim uslovima borave ovi ljudi. Prvi talas kontrola pokazao je da ovi ljudi borave u trošnim, vlažnim podrumima, halama... U uslovima nedostojnim čoveka - poručuje Vladimir Vulović, predsednik udruženja “Za Banju Koviljaču”. (V. M.)