ČUVENU Sofku Vranjanku stvorio je u svojoj priči pisac Bora Stanković. Sofku Nikolić stvorio je narod, stvorilo je vreme. Ona nije ličnost iz mašte, ona je bila najveća srpska pevačica između dva svetska rata. Počela je skromno na mačvanskim vašarima, a onda se munjevito vinula u svet slave i bogatstva. Bila je nekrunisana, ali jedina priznata „kraljica sevdaha“ i romansi. To priznanje dali su joj njeni obožavaoci, ali i muzički stručnjaci.

Njen glas, mekan kao somot, oduševljavao je muzičke stručnjake i narod. U zenitu karijere priređivala je koncerte u svim većim evropskim metropolama.

U biografiji Sofke Nikolić ostalo je zabeleženo da je njen otac Nikola Vasiljević živeo u Banjaluci, a na početku Prvog svetskog rata, osetivši da negde treba bežati, odlazi preko Drine, gde je mirisalo na sukob, ali ga nije još bilo. Ratni vihor nosio je Sofkinu porodicu od Turn-Severina u Rumuniji, preko Ćuprije, do mačvanskog sela Duvaništa.

Majka Persa, i sama pevačica, ubrzo se preudala za muzičara Rajka Sremčevića i ostavila četvoro dece da o njima brine najstarija Sofka. Da bi prehranila sebe i porodicu, ubrzo počinje da peva. Postala je poznata najpre u Mačvi i Pocerini, a onda i u celoj Srbiji. Mnogi su govorili da će biti slavna i bogata. Svaki njen koncert postajao je doživljaj, nekada siromašna devojčica postepeno je ulazila u raskoš i postala zvezda.

ŽAL ZA MARIOLOM U dugim noćima prebirala je gde je napravila grešku. Zašto je ostavila kćerku drugome da je čuva, a ona krenula za svojom karijerom. Da li je u sebi prepoznala svoju majku koja ju je sa bratom i dve sestre ostavila, a ona sa očuhom otišla da peva i „osvaja“ Srbiju. Kćerku Mariolu Sofka je sahranila na bijeljinskom groblju, sagradila joj kapelu, a njeno telo balsamovala i stalno obilazila. Prodala je kuću u Beogradu i kupila drugu u Bjeljini da bi bila bliže Marioli.

- Kada me novinari ili bilo ko upita kada sam i gde počela da pevam, ja odgovorim u Zvorniku - govorila je Sofka. - Za taj grad me vežu najlepše uspomene.

Po Sofkinom priznanju, njena karijera počinje 1918. godine u Zvorniku, a ono ranije, na vašarima, i ne broji se. U Zvorniku je Sofka sklopila svoj drugi brak, sa mladim i daleko poznatim primašem Pajom Nikolićem, koji je imao svoj orkestar od dvadeset i četiri člana. Sa njim odlazi u Mostar.

Grad muzike, mezetluka i pića sa oduševljenjem dočekuje Sofku, a ona mu uzvraća pesmom koja je punila bašte i restorane, a praznila džepove bogatih trgovaca i boema. U Mostaru peva Šantićevu „Eminu“ pred samim pesnikom, koji je bio oduševljen. Posle četiri provedene godine u Mostaru odlazi u Sarajevo, gde izaziva pravi haos jer svi žele da je vide i čuju. U Sarajevu je rodila kćerku Mariolu.

Sledeća stanica bio je Beograd. Koliko je žurila iz Sarajeva, od uzbuđenja je zaboravila lične stvari.

U Beogradu je pevala u Skadarliji, a gosti su joj bili Branislav Nušić, Tin Ujević, Rade Drainac i druga poznata imena tadašnjeg vremena. Bila je njihova prijateljica i često sedela sa njima za stolom. Odabrala je Beograd za mesto stalnog boravka, a putovala je po celoj Srbiji i evropskim metropolama.

TUGA JE DA SE TUGUJE SAVREMENICI su govorili: „Koliko je bila velika u pesmi, još je bila veća u tugovanju“.
- Pesma je da se peva, tuga je da se tuguje. Tuga se ne može objasniti, ispričati, tuga se može samo tugovati, a pesma pevati - govorila je Sofka Nikolić.

Pamte se njena gostovanja u Novom Sadu, a Leskovčani su je dočekivali kao modernu Koštanu. Grad gurmana i ćevabdžija oduševljavao se njenim mekim glasom i pesmom koja je razgaljivala meraklijska srca.

Sofka je definitivno postala slavna, bogata. Novine su pune fotografija i tekstova o njoj.

U Berlinu je snimila svoju prvu ploču na kojoj su pesme „Kolika je Jahorina planina“ i „Kad bi znala, dilber Stano“. Ploča je bila veoma slušana, a 1925. godine dobila je prvu „Zlatnu potkovicu“, u to vreme prestižno priznanje.

Putuje po svetu, a u Parizu ostaje tri meseca. Tu je snimila svoju drugu ploču.

Učestvovala je Sofka i u mnogim humanitarnim akcijama, pomažući svima kojima je pomoć bila potrebna, kao da je slutila svoju i tragediju svog naroda, koja se naslućivala 1939. godine. Te godine umrla joj je u Banji Koviljači od tuberkoloze kćerka jedinica Mariola, u sedamnaestoj godini. Nešto ranije umro joj je i muž Paja Nikolić. Nikada više nije zapevala, ugasio se zvonki glas. Umesto kraljice pesme postala je kraljica tuge. Slava, novac i zlato polako su se topili, a Sofka je pala u zaborav.

Umrla je u dubokoj starosti, 27. jula 1982. godine u Banji Koviljači. Sahranjena je pored kćerke Mariole u Semberiji, gde je i rođena.