Zraci zubatog decembarskog sunca tu i tamo obasjaju zidine manastira Stanjevići. Monasi i graditelji, svako na svom poslu, koriste svaki dan za novu molitvu i „pretresanje“ starog klesanog kamena, kako bi drevna svetinja dobila u potpunosti negdašnji izgled. Visoko u brdima iznad Budve, na lovćenskim padinama, posle višedecenijske tišine koja je stanovala na razvalinama nekadašnje duhovne i svetovne crnogorske prestonice, pulsira život.

- Obnova hrama koji se nalazi na tri i po kilometra iznad sela Pobori, i koji je udaljen od Budve osamnaest kilometara, počela je 1996. godine. Radove je započela Mitropolija crnogorsko-primorska, pridružila se opština Budva, pomogle su mnogobrojne firme, pojedinci, seljani Pobora, dobri ljudi... Obnovljeni su Crkva Svete trojice, trpezarija, biblioteka, nekoliko kelija... Obnavlja se i manastirski konak, koji je bio u ruševinama, pričaju nam u manastiru Stanjevići.

Nove generacije na ovim prostorima veoma malo znaju o Stanjevićima. Ovde se prvobitno nalazio dvorac Crnojevića, koji su vladali Crnom Gorom, ali je sva njegova burna istorija uglavnom vezana za svetorodnu lozu Petrovića. Crkvu Svete trojice podigao je vladika Danilo 1710. godine po povratku iz Rusije, od sredstava koja je tamo prikupio. Dvorac uz koji je sagrađena crkva Danilo je pretvorio u konak. U periodu od 1710. do 1839, pošto je bio razoren Cetinjski manastir, Stanjevići postaju sedište Mitropolije, duhovni, ali i svetovni centar Crne Gore. Posle Danila, ovde su boravile vladike Sava, Vasilije, Sveti Petar Cetinjski i Njegoš.

NEOBIČNA PEĆINA Iza samog manastira nalazi se pećina, prilično duboka. I ona, kako je planirano, postaje crkva. Neobična, s kamenim zidovima i svodom, jednostavna. Nju podiže jedna gospođa iz Budve, kojoj zasada ne spominju ime, za pokoj duše svog sina.

Takođe je manje poznato da je baš u ovom manastiru Njegoš pisao „Luču mikrokozmu“, religiozno-filozofski spev velike vrednosti. Ovde je za sveštenika rukopoložen Dositej Obradović, u Stanjeviće je, prikupljajući narodno blago, stizao Vuk Karadžić.

Zli dani za manastir, koji je skriven od pogleda prolaznika koji tutnje magistralnim putem od Cetinja ka moru, nastaju 1839, kada je Njegoš bio primoran da ga zajedno sa Podmainama i Podlastvom preda Austrougarskoj, koja je vladala Primorjem. U burnim, ratnim vremenima on postaje vojno utvrđenje i iz Drugog svetskog rata „izlazi“ u ruševinama. I tako je bilo sve do 1996.

Velike zasluge za obnovu ima blaženopočivši Dimitrije Blagojević, koji je počeo pionirski posao. Od kozje staze načinio je širi put, dovedena je struja, crkva koja je manje stradala obnovljena je za službu božju. On se ovde i upokojio, ispred manastira je njegov grob. Danas ovde boravi više monaha, u okviru manastira je i radionica voštanih sveća, odakle se snabdevaju crkve širom Primorja. Glavni cilj sada je konačna obnova celog kompleksa: posao je bio veliki, ali je takva i želja da se on dovede do kraja. Stanjevići već sijaju. Manastir je ponovo živo mesto u koje je dobrodošao svaki pošteni namernik. Dostupan je, dakako, i turistima koji obilaze starine, a kojima će sada imati ko da priča dugu, bogatu i slavnu istoriju doma dinastije Petrović-Njegoš.