TOKOM velike operacije ”Dunavski vilenjak”, u septembru 1944, pre nego što su potopili više od 220 brodova, odnosno celu Crnomorsku flotilu, Nemci su razmatrali četnički ultimatum da im, u roku od 24 časa, predaju sva plovila. Takav uslov postavio im je komandant Osme grupe jurišnih korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVUO), pukovnik Velimir Piletić, dok su četnici i Rumuni nastavili da uznemiravaju nemačke brodove na Dunavu...

Po saznanjima mladog niškog istoričara, Aleksandra Dinčića, u dnevnom izveštaju komande Jugoistoka, za 3. septembar 1944, piše: ”Srbija - Situacija na Dunavu nepromenjena. ’Vodena vila’ i dalje je usporena, pošto izgleda da je baterija lakih poljskih haubica borbene škole u Nišu okružena u Knjaževcu. Veza ne funkcioniše već dva dana. Jučerašnjim vazdušnim napadom na Niš uništen je municijski transport (9 kamiona) za mornaričke jedinice u Prahovu”...

Navodi se i da je ”držanje četnika sve neprijateljskije, naročito u severozapadnoj, a sada i u jugozapadnoj Srbiji”.

I narednih dana, naročito 5. i 6. septembra, Nemci su pokušali da se, sa inžinjerijskim desantnim jedinicama, iskrcaju u Milutinovcu kod Kladova, ali su Rumuni artiljerijom pogodili dve skele, pa je poginulo 107, ranjeno 38, a nestalo 60 njihovih vojnika. Četnici su, opet, posebno bili aktivni kod Tekije i Sipa.

- S obzirom na to da je bio obavešten o Piletićevom ultimatumu, Adolf Hitler nije dozvolio da celokupna flota padne u ruke četnicima, koje nikada nije smatrao regularnim snagama Kraljevine Jugoslavije i uvek je govorio kako se sa njima ne razgovara, već se streljaju - ističe Dinčić. - Radije je bio spreman da žrtvuje svoje vojnike, kao mnogo puta do tada, na Istočnom frontu, te je naredio da se brodovi potope.

ISTRAŽIVAČ ALEKSANDAR Dinčić (31) diplomirao je na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu. Posebno se posvetio problemu nepoštovanja Ženevske konvencije, o postupku sa ratnim zarobljenicima na području Srbije u Drugom svetskom ratu, na osnovu nemačkih ratnih dokumenata iz Vojnog arhiva u Beogradu. Kao stručnjak za zločine Nemaca i Bugara prema pripadnicima četničkog pokretu u južnoj Srbiji, od 1941. do 1944, recenzent je velikog broja naučnih radova.

I, tako, 7. septembra 1944, čitave noći čule su se brojne eksplozije u oblasti između Prahova i Donjeg Milanovca. Počeli su da tonu brodovi, a sa njima i Nemci - uključujući i sanitetsko plovilo sa više od hiljadu teško ranjenih vojnika, trensportovanih upravo sa Istočnog fronta.

Istoga dana, vojnoupravni komandant, general Felber - po direktivi nemačkog komandanta Jugoistoka - naredio je komandi Korpusne grupe ”Šnekenburger” da organizuje odbranu fronta Dunav - rumunski deo Banata, do grada Mehadije, a za odbranu od Timoka do Tekije angažovao je i delove borbene grupe ”Fišer”, odnosno oko 7.000 vojnika.

Istoričar Aleksandar Dinčić ukazuje da su četnici napali i kolonu nemačkih mornara koji su pešice krenuli prema Beogradu, a 80 zarobljenih vojnika pukovnik Piletić predao je Crvenoarmejcima, sa kojima su četnici onemogućavali prilaz Dunavu...

- Napad na Nemce prvi su započeli četnici, a onda se stupilo u vezu sa sovjetskim oficirom koji se nalazio na čelu ekspedicione jedinice i tek je prešao Dunav - precizira Dinčić. - S obzirom na to da su Sovjeti očekivali da će najpre naići na partizane, Tito je uložio energičan protest Komandi Crvene armije u Krajovi, zbog saradnje sa četnicima, tvrdeći kako je reč o ”običnom reklamerstvu”. Iako na terenu nije bilo uporišta za takav stav, intervencija je urodila plodom i sovjetski vojnici su se, prilikom ponovnog ulaska u Srbiju, neprijateljski odnosili prema četnicima...

MISTERIJA IZ VAŠINGTONA

KLjUČNI izvor za tumačenje ovog misterioznog događaja na Dunavu su nemački dnevni izveštaji, za period od 2. do 8. septembra 1944, koji su mikrofilmovani i doneti iz Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, te se čuvaju u Vojnom arhivu u Beogradu. Iako prevedeni sa nemačkog jezika - upravo zbog ove antiosovinske akcije Jugoslovenske vojske u otadžbini na Dunavu, koja je Nemcima prouzrokovala veliku štetu - nisu objavljeni u Zborniku dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda.

MOSKOVSKO TAMNOVANjE I BEKSTVO IZ VOZA PUKOVNIKA PILETIĆA

UMALO ŠAMAR U LUBJANKI

NAMERAN da obnovi vezu sa Sovjetima, pukovnik Piletić je - sa potpukovnikom Miodragom Ratkovićem i kapetanom Milenkom Timićem, te 300 četnika i 80 nemačkih zarobljenika - u noći između 10. i 11. septembra, kod Trajanove table, prešao u Rumuniju. Međutim, prokazan od nekih komunista kao navodni agent britanske tajne službe, uhapšen je i NKVD ga je deportovao u Moskvu.

Iz vremena njegovog tamnovanja u Lubjanki, ostalo je zapisano kako je izvesni islednik - našavši mu prepisku sa Dražom i preteći da će biti streljan kao špijun - pošao da mu udari šamar, na šta ga je Piletić zaustavio i smireno rekao: ”Kod nas se oficiri ne biju”!

Kada je zvanični Beograd zatražio da mu zarobljenik bude izručen, kako bi mu se sudilo kao istaknutom četničkom oficiru, pukovnik je najpre uspeo da pobegne iz voza za Srbiju, potom se prebaci u Rumuniju i, na kraju, domogne se Zapada...

Ovom epizodom, i zvanično, završena je saradnja pripadnika JVUO i Crvene armije u Istočnoj Srbiji, a pravo objašnjenje zašto su Nemci potopili čak 220 brodova doskoro je bilo skriveno!