BAKA Smiljka Bajčetić iz Plešine nadomak Uroševca, jedini je srpski žitelj ne samo u ovom selu, već i kilometrima ukrug. Živi sama bez rođaka, prijatelja i sunarodnika već 12 godina, otkako su Srbi, spasavajući gole živote 1999. godine, izbegli pred nasiljem Albanaca. Komšije su tada zaboravile na baka Smiljku, koja se nikada nije udavala i živela je sama. Ali i sve da su je pozvali da sa njima krene u neizvesnost, kaže, ne bi napustila svoju kućicu i imanje...

- Jedino se ovde, gde sam provela vek, osećam svojom. Pa, gde ću ja pod stare dane... Sestra i brat me zovu kod njih u Beograd, ali ja ne mogu da ostavim kuću. Sve ovo bi mi pokrali - priča kao da se pravda, dok ispred kamene kućice koja podseća na neka davna vremena kupi opalo lišće. Ovde, u dvorištu punom stabala lešnika i kestena, koje od okolne ulice zaklanja drvena kapija i tanka ograda od žice, baka Smiljka provodi najviše vremena.

- Dosadi mi u kući pa izađem malo u dvorište da počistim ovo lišće. Kada je toplo, uglavnom sam napolju, ali zimi su mi dani i noći preduge - priča baka.

Leđa su joj povijena od godina, ali i batina koje je dobila od komšije Albanca pre tri godine kada ju je primorao da mu preda novac koji je sakupila za renoviranje kuće. Najteže joj je to što od tada ne može da se uspravi.

- Ionako sam bila povijena, ali od tada baš ne mogu da ispravim leđa - priča Smiljka. Pomirena sa ovakvim životom, sve smatra neminovnošću, ali priznaje da nije lako.

I VELjKOVIĆI SAMI OSIM baka Smiljke, koja je od tridesetak srpskih domaćinstava ostala jedina u Plešini, u desetak kilometara udaljenom Uroševcu živi jedini srpski bračni par. Rade (79) i Koviljka (73) Veljković vratili su se u svoju kuću pre sedam godina. Kao i baka Smiljka Veljkovići žive u kući na čijim su prozorima i vratima postavljene rešetke...

- Najteže mi je što nemam s kim da popričam. Zaboraviću da govorim. Sve drugo bih pretrpela. Pre su me psovala albanska deca, ali je i to poslednjih godina prestalo. Jedino se bojim lopova. Nedavno, usred noći, popeli su se na krov da dohvate lešnike sa drveća. Srećom čula sam lupnjavu pa sam pozvala policiju. Odmah su došli - priča sa pomirenošću.

Baka Smilja se ne žali na svoj život. Živi za dane kada joj u posetu dolazi doktorka Slavica Čanković iz prištinskog Doma zdravlja. Prva je zakucala na njena vrata od odlaska Srba iz sela i jedina je redovno obilazi. Hvali humanitarne organizacije koje su joj pomogle da popravi dotrajalu kuću. Postavili su joj nove prozore, uredili kupatilo i kupili nešto najosnovnijeg pokućstva...

- Jedino mi je teško da sakupim da platim struju, Imam 45 evra socijalne pomoći. To mi je da kupim najosnovnije namirnice. Kupuje ih u obližnjoj prodavnici. Kaže da je usluže iako im se obraća na srpskom, jer ona ne zna ni reči albanskog jezika.

- Pa šta ću, ja nikom ništa nisam skrivila. Samo želim da živim u svojoj kući i na svom imanju. Ne želim tuđe, ali imam pravo da budem na svome, jednostavna je Smiljin izbor. Kaže, ništa joj ne nedostaje i da bi jedino volela da se ovde vrate Srbi.

- Da imam s kim da porazgovaram, da mi neko uđe u kuću... Na teško pitanje da li joj je žao što su je komšije zaboravile kada su odlazili u raseljeništvo izbegava odgovor. Pogleda uprtog u zemlju odlazi po lešnike, koje poklanja retkim gostima. To je njeno najveće bogatstvo...


POKLON I POSETA

- Pored batina koje su mi naneli lopovi, najteže mi je bilo kada su mi pre nekoliko godina isključili fiksni telefon zbog računa koji su mi napravile albanske devojke iz komšiluka.

Tada sam od „Novosti“ dobila mobilni telefon koji sada koristim za hitne pozive - priča baka Smiljka.