Sedmogodišnjica martovskog pogroma

TAMO gde su im vekovni koreni: domovi i grobovi, svetinje i zaveti, pamćenje i tragovi - Srba više nema, ili ih je ostalo vrlo malo. U albanskoj, martovskoj „oluji“, 2004. godine, stradalo je sve što je srpsko. Ljudi, imovina, svetinje, spomenici kulture. Bio je to nastavak velikog pogroma, započetog u leto 1999. Ovaj martovski odvijao se pred očima 20.000 NATO vojnika i to na Kosmetu koji je pod protektoratom UN.

Za samo dva dana divljanja albanskih terorista stradalo je osam Srba i 11 Albanaca. Povređeno je oko hiljadu ljudi, među njima 143 pripadnika srpske nacionalnosti i na desetine pripadnika međunarodnih snaga, koji su se sukobili sa Albancima. Iz srpskih domova proterano je više od 4.012 ljudi, etnički je očišćeno šest gradova i devet sela. Porušeno, zapaljeno, ili teško oštećeno 935 srpskih kuća, deset škola, domova zdravlja, pošta. Srušeno je, zapaljeno ili teško oštećeno 35 srpskih svetinja, od toga 18 spomenika od posebnog kulturnog značaja.

Okidač za pogrom bila je tragedija dveju albanskih porodica iz sela Čabre, kod Zubinog Potoka, čija su se deca utopila u Ibru. Za ovu tragediju bili su optuženi Srbi, uprkos činjenici da je istraga Unmik policije utvrdila da su optužbe bile lažne.

Požar albanskog nasilja buknuo je u južnoj Mitrovici, 17. marta oko podneva, odakle su krenuli napadi na Srbe u severnom delu grada. U popodnevnim satima pogroma pale su i prve žrtve - Borivoje Spasojević (53) i Jana Tučev (36). Oboje su bili meta albanskih snajperista, pogođeni snajperom.

U sumrak istog dana, napadi albanskih hordi, strogo kontrolisano i koordinirano prerasli su u stihiju. Na udaru su se našle Čaglavica, srpske porodice u Prištini, srpska sela oko Lipljana. Gnjilane, Uroševac, Đakovica, Prizren. Posebna meta napada Albanaca bilo je duhovno nasleđe i graditeljska baština srpskog naroda u ovim mestima. Zapaljena je crkva Svetog Nikole u Prištini.

Do temelja je srušen manastir Sveti arhangeli, a manastirski konaci spaljeni. U Prizrenu su izgorele crkve Bogorodica Ljeviška iz 13. veka i crkva Svetog Đorđa (16. vek). Uništena je i prizrenska Bogoslovija, episkopsko sedište. Oskrnavljena srpska groblja. Nije pošteđen ni manastir Devič kod Srbice, kao ni grobnica svetog Joanikija Devičkog u ovom manastiru.

U crkvama je nestalo ili oštećeno više od deset hiljada vrednih fresaka. Ikona. Putira. I mnogih drugih crkvenih relikvija. Ali i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji.

Albanski teror nastavljen je i 18. marta. Toga dana spaljeno je Kosovo Polje, srpski domovi u Obiliću, Plemetini kod Vučitrna, selo Svinjare nadomak Kosovske Mitrovice. A u selu Bijelo Polje, kod Peći, zapaljeno je svih 28 povratničkih kuća i parohijski dom.

Srpske porodice koje su uspele da izbegnu najgore, spas su potražile u kasarnama međunarodne vojske. Najveći broj utočišta je našao u bezbednijim srpskim enklavama, a neki i u unutrašnjosti Srbije.

Od tada, do danas, malo se ko vraća na svoja vekovna ognjišta. Pogrom je ostavio duboke ožiljke. I nepoverenje koje se produbilo posle februara 2008. Tada je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost.