TRAGIČNA sudbina malog Slobodana Stojanovića, ubijenog 1992. u Donjoj Kamenici biće ovekovečena spomen-obeležjem. Inicijativa je potekla od "Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom". "Večernje novosti" medijski su pokrovitelj spomenika koji će ostati kao opomena i podsećanje na sve nevine dečje živote izgubljene u ratovima.
Porodica Stojanović napustila je juna 1992. godine svoj dom u Donjoj Kamenici bežeći pred užasima rata. Skrivali su se od tragedije koju su predosećali. Spakovali su najnužnije i pred zoru probudili sina, jedanaestogodišnjeg Slobodana.
Kada su stigli na sigurno, dečak je zavapio: "Tata, ostade nam Lesi na lancu." Uzalud su ga roditelji odvraćali od ideje da se vrati po psa. Jednog jutra, Slobodan se iskrao i krenuo po svog prijatelja. Više ga nikada nisu videli...
Njegovo ismasakrirano i izmučeno telo pronađeno je godinu dana kasnije u zajedničkoj grobnici, ogrnuto samo plavim radničkim mantilom. Ubila ga je, saznalo se, tada tridesetdvogodišnja Elfeta Veseli, koja je ratovala u formacijama Nasera Orića. Za svoj zločin nikada nije kažnjena.
Teškog zadatka da svojim delom ovekoveči ovu potresnu priču prihvatio se naš poznati vajar Miodrag Živković. Reporteri "Novosti" posetili su umetnika u njegovom ateljeu. U radionici mesto je našla i majušna statueta koja prikazuje dečaka kako se bezbrižno igra sa svojim psićem. Umetnik nam objašnjava da je reč o maketi budućeg spomenika malom Slobodanu Stojanoviću. Radni naziv skulpture, kaže on, jeste "Dečak i pas".
Nasuprot tragičnoj sudbini momčića, skulptura isijava životom i radošću. Umetnik je želeo lirski spomenik, spomen ljubavi, a ne ratu. Hteo je da ispriča univerzalnu priču.
- Deca su uvek nedužna - priča Živković. - Kao i nesrećni Slobodan, sposobna su samo za igru i ljubav. Zamislite samo koliko je bila snažna veza između ovog dečaka i njegove kuce. Baš tu igru i ljubav sam pokušao da "uhvatim" ovim delom.
Njegova supruga Zorica, profesor na Akademiji primenjenih umetnosti, pomagala mu je u stvaranju. Opisuje nam koliko je teško Žile, kako mu tepa, prolazio kroz proces stvaranja ovog spomenika. Objašnjava nam da je u umetnosti najvažniji lični doživljaj. Ništa ne nastaje bez patnje. Stvarajući skulpturu, umetnik je morao iznova proživeti i doživeti nesrećnu Slobodanovu sudbinu.
- Stalno razmišljam o tom dečaku - kaže Miodrag. - Kako se osećao suočen sa smrću, sa tim jezivim mukama? Čak i životinja zna kad joj se sprema smrt. Zamislite kako je strašna ljudska patnja u tom trenutku.
I, mesto na kom će se spomenik nalaziti je puno simbolike. Želja je da to bude u centru Zvornika, na raskršću tri puta: prema Srbiji, Srebrenici i Sarajevu. Umetnik nam objašnjava da svako delo ima svoju intimu i da se ta intima, u neodgovarajućem prostoru može izgubiti. Voleo bi da spomenik bude tako postavljen da se može izdaleka uočiti. Da svako ko ga vidi poželi da priđe i pogleda ga izbliza. Da pročita poruku. Da više nijedno dete ne izgubi život zato što je druge vere, nacije, rase...