Naj­tu­žni­ja sud­bi­na mog na­ro­da

TE­SLA je za čo­ve­čan­stvo ge­ni­je, ne­nad­ma­šni na­uč­nik i pre­vo­di­lac. I za nas je, a pre sve­ga, on je naš Ni­ko­la iz Li­ke, sin Mi­lu­ti­na i Đu­ke.
Ova­ko Sr­bi na Ni­ga­ja­ri, Te­sli­ni Li­ča­ni, go­vo­re o svom ge­ni­jal­nom ze­mlja­ku. I ni­ko, na ame­rič­kom kon­ti­nen­tu, či­ni se, kao oni ne ču­va­ju uspo­me­ne na ču­ve­nog ze­mlja­ka.
- Ta­ko ču­va­mo i svo­ju du­šu i ve­ze sa otadž­bi­nom - ka­že nam sta­ri­na Bu­do Bu­di­sa­vlje­vić ko­ji je vi­še od šest de­ce­ni­ja u Ni­ja­ga­ri, Ka­na­da.
Za­hva­lju­ju­ći ovom čo­ve­ku ko­ji je sa­ču­vao po­ve­re­ne mu ru­ko­pi­se Ni­ko­le Te­sle, "No­vo­sti" su u pri­li­ci da ob­ja­ve Te­sli­no pi­smo iz 1921. go­di­ne ured­ni­ku ma­ga­ci­na "Kan­zas" i esej iz 1897. go­di­ne o rop­skoj sud­bi­ni srp­skog na­ro­da, ko­ju je Te­sla upleo u pri­ču o Jo­va­nu Jo­va­no­vi­ću Zma­ju, nje­go­voj po­e­zi­ji, tra­ge­di­ji ko­sov­skih ju­na­ka. Bu­do Bu­di­sa­vlje­vić, po­ve­rio nam je i pre­vod Ni­ko­le Te­sle "Zma­je­ve pe­sme" na en­gle­ski: "Tri haj­du­ka".
U pi­smu ured­ni­ku "Kan­za­sa" Ni­ko­la Te­sla ka­že: "Dra­go mi je što se in­te­re­su­je­te za me­ne, ali mo­ram da vas oba­ve­stim da sam ja Sr­bin, a ve­ru­jem da je gre­ška u va­šem li­stu, jer je pro­vin­ci­ja u ko­joj sam ro­đen da­nas pod Austro­u­gar­skom, pa je no­vi­nar ve­ro­vat­no otu­da za­klju­čio da sam ja Austri­ja­nac. Ne! Ja sam uvek bio Sr­bin.
Ma­lo ko zna da je Ni­ko­la Te­sla bio vr­stan ese­i­sta. U ru­ko­pi­si­ma ko­ji ot­kri­va­ju i ovaj nje­gov ta­le­nat, a po­sve­će­nim Zma­ju Jo­va­nu Jo­va­no­vi­ću, ko­ga Te­sla sma­tra naj­ve­ćim srp­skim pe­sni­kom svo­ga vre­me­na, Te­sla po­či­nje ova­ko:
- Te­ško da po­sto­ji na­rod ko­ji je do­ži­veo tu­žni­ju sud­bi­nu od srp­skog. Sa vi­si­ne svog sja­ja, ka­da je car­stvo ob­u­hva­ta­lo go­to­vo ceo se­ver­ni deo bal­kan­skog po­lu­o­str­va i ve­li­ki deo ko­ji pri­pa­da Austri­ji, srp­ski na­rod je gur­nut u bez­na­de­žno rop­stvo, po­sle to­tal­nog bo­ja na Ko­so­vu 1389. go­di­ne, pro­tiv nad­moć­ni­jih azi­jat­skih hor­di. Evro­pa ne­će ni­ka­da mo­ći da is­pla­ti ve­li­ki dug ko­ji ima pre­ma Sr­bi­ma što su oni, žr­tvu­ju­ći i sop­stve­nu slo­bo­du, za­u­sta­vi­li taj var­var­ski pro­dor. Za Evro­pu, moj srp­ski na­rod bio je gru­do­bran, a ona mu je uz­vra­ti­la rop­stvom.
U ovom ese­ju, Te­sla je op­či­njen ju­na­štvom Mi­lo­ša Obi­li­ća. On ga sma­tra naj­ču­ve­ni­jim srp­skim he­ro­jem, nje­gov pod­vig po­di­že iz­van pod­vi­ga Mu­ci­ja i Le­o­ni­de.
I još vi­še od to­ga - pi­še Ni­ko­la Te­sla. - Jer Obi­lić ne umi­re la­kom smr­ću na boj­nom po­lju kao Grk, već svo­je od­va­žno de­lo pla­ća smr­ću pod stra­šnim mu­ka­ma. Ni­je sto­ga ču­do što je po­e­zi­ja na­ro­da ko­ji je mo­gao da stvo­ri ta­kve ju­na­ke prot­ka­na du­hom ple­me­ni­to­sti i he­roj­stva. Čak je ne­po­be­di­vi Mar­ko Kra­lje­vić, pi­še Te­sla, ka­sni­je per­so­ni­fi­ka­ci­ja srp­skog ju­na­štva, po­be­div­ši Mu­su, uz­vik­nuo: "Te­ško me­ni do Bo­ga mi­lo­ga, gde po­gu­bih od se­be bo­lje­ga".
Ge­ni­je, be­le­že­ći ovo, još ka­že da od fa­tal­ne ko­sov­ske bit­ke, do da­na­šnjih da­na (1897) za Sr­be je na­stao mr­kli mrak. U ovoj ta­mi, ka­že on, ni­je bi­lo na­de za na­u­ku, tr­go­vi­nu, umet­nost ili pri­vre­du. I pi­ta se: šta je mo­gao taj hra­bri na­rod, osim da na­sta­vi is­cr­plju­ju­ću bor­bu pro­tiv po­ro­blji­va­ča. I, to su či­ni­li bez pre­stan­ka iako je od­nos sna­ga bio 20:1.
On, da­lje, go­vo­ri o srp­skom na­nad­ma­šnom pe­sni­štvu, a me­đu naj­bo­lje, ko­je na­zi­va ve­li­ka­ni­ma, od svo­jih sa­vre­me­ni­ka iz­dva­ja Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja. Ame­rič­kim či­ta­o­ci­ma u ma­ga­zi­nu "Vek" ob­ja­vlju­je Zma­je­vu bi­o­gra­fi­ju od naj­ra­ni­jeg de­tinj­stva, po­čet­ka pe­snič­ke ka­ri­je­re do tre­nut­ka ka­da je po­stao le­kar u stru­ci.
Ni­ko­la Te­sla o Zma­je­vim pe­sma­ma pi­še: "To­li­ko su su­štin­ski srp­ske da ih je go­to­vo ne­mo­gu­će pre­ve­sti na dru­gi je­zik. Po oštroj sa­ti­ri bez vol­te­rov­skog otro­va, po do­bro­na­mer­nom i spon­ta­nom hu­mo­ru, po fi­no­ći i du­bi­ni iz­ra­za, one su iz­van­red­ne.
Iako sam ka­že da di­rek­tan pre­vod če­sto ni­je od­ra­ža­vao sti­hov­nost, kao na srp­skom, on pre­vo­di Zma­je­vu pe­smu "Tri haj­du­ka", či­ji se pre­vod ta­ko­đe, ču­va u po­ro­di­ci Bu­di­sa­vlje­vić na Ni­ja­ga­ri.