Oživeo Himzo sa spomenika

HIMZO je bio dobar čovek. Nikada nije pričao o bosni i Zvorniku. Kada je napustio firmu, nismo znali razlog zbog kojeg je to učinio. U Novom Sadu je skromno živeo u naselju Klisa. Bio je oženjen i imao je prelepu ćerkicu. Kada je napustio našu firmu, sakupljao je papir i otpad, a imao je konja i zaprežna kola kojima je prevozio ove stvari. Dugo ga nisam video...

Ovako priča Svetislav Vlaović. A njegov i Himzin šef iz novosadske firme "Motins" (bivša livnica "27. mart"), Vuljaj Vaselj, kaže da je Himzo bio veoma vredan, marljiv, radnik za primer.

- Kada je 1992. godine izbio rat u Bosni, Himzo je tražio da poseti rodni kraj na dve nedelje. Kada se vratio, ispričao nam je da ga je rat sustigao prilikom povratka, odnosno da je jedva sačuvao živu glavu - kaže Vaselj, dodajući da je Himzu Muratovića u Novom Sadu video nedavno. Na drugoj strani, u Zvorniku, pre dve sedmice, tačnije 28. avgusta, kao bomba odjeknula je vest: Vratio se Himzo, živ je...

- Hazime, bolan, najde kući došao ti brat. Ovim rečima, sav usplahiren i prebledeo, komšija Nazimu Muratoviću iz Križevića, kod Zvornika, saopštava da mu je došao brat koga nije videoni čuo više od 12 godina. Nazim kaže da se najpre začudio zašto mu javlja da je došao kući Hajrudin, jedan od njegove dvojice braće.

- Daj ne budali, šta ću da hitam kući, pa valjda je normano da Hajro dođe kući - rekao je Nazim komšiji.

- Ma, kakav Hajro, banuo ti, jadan, Himzo - bio je precizan komšija.

Ovu nam priču priča Hazim, koga zatičemo kako sa suprugom i Himzom kupi seno na jednoj od njihovih njiva u selu. Kada je ratni vihor sredinom ’92. zahvatio i zvornički kraj, Himzo, rođen 1966. godine, "pokupljen" je sa drugim mestanima i o njemu njegovi najrođeniji ništa nisu znali do pre dve sedmice. Čak su mu i spomenik podigli.

- Odlučio sam da se posle vieš od 12 godina vratim u svoje selo, među moje najmilije - priča nam Himzo, priznajući da je boravio u Vojvodini čitavo ovo vreme. - Pre rata radio sam u livnici "27. mart".U Novom Sadu i tamo sam stekao veliki broj prijatelja. Ostaće tajna kako asm uspeo u onom vihoru rata da se domognem Novog Sada, kao i način kako sam se nedavno vratio. Ni danas nemam nikakva dokumenta i tek nameravam da ih izvadim u Zvorniku. Nisam bio u logoru. Minulih godina radio sam i borio se da preživim kao i svi pošteni ljudi u Novom Sadu i čitavoj Vojvodini. Naravno, da nije bilo dobrih ljudi, sigurno da ovo danas ne bi delovalo kao lepa bajka.

Himzo kaže da sa familijom nije imao nikakav kontakt, što potvrđuje i njegov brat Hazim.

- Tražili smo ga preko Crvenog krsta u Ženevi, kao i Crvenog krsta Srbije i Crne Gore i Nemačke, ali o njemu nije bilo ni traga ni glasa - priča Hazim.- Mom sinu, koji ima šest godina, nadenuo sam ime "nestlaog brata". I majka Jarma pomirila se sa sudbinom da nije među živima, pa smo na ploči, ispred džamije, gde su imena nastradalih u minulom ratu, iskleasli i njegovo ime. Sada smo skinuli fabru, ali na ploči se i dalje vidi njegovo ime i prezime. I to ćemo srediti. Važno je da je on među nama...

Majka Jarma, kako kažu sinovi i snaha, još ne može da se naraduje. Da nije bilo Hazimove supruge, lako se moglo dogoditi da bi presvisnula od radosti. Snaha joj je priskočila u pomoć sedativima i sad je sve "pod kontrolom".

- Ne postoje reči koje bi opisale osećaj da je Himzo među nama. Kao da sanjamo - poručuju Muratovići, a o tome "bruji" i čitavo ovo pivratničko selo.