BATUSE - Turski putopisac Evlija Čelebija, za vreme njihovog zemana, putujući Kosovom, zapisa: dolinom, pored Sitnice, žive pravoslavni hrišćani, koji se sve više odupiru hatišerifima Porte! Neće da daju desetinu, a i ovdašnji paša se ne usuđuje da na njih vrši nikakve prisile. Posebno neposlušni su podanici iz sela Batuse, na pragu kosovske doline, od kojih zaziru i Arbanasi, naseljeni po obližnjim planinama.
Pre dvadesetak godina selo Batuse našlo se na naslovnim stranama svih novina ondašnje Jugoslavije. Pokojni čiča Boža Marković, koji je podigao Batusane na bunu protiv tiranije tadašnje albanske vlasti, već deceniju se na Kosovu, među Srbima, preselio u legendu.
Batuse, leta 2004. godine. Na pragu Kosovske doline, opasano sa severne strane žicom, a malo podalje i punkt vojnika UN. U selu stotinak srpskih domova, sa oko 800 žitelja. Odolevaju, kao što su odolevali vekovima.
- Dok god čujem zvona sa stare crkve Svete Nedelje, na sred sela, ne plašim se i ne pomišljam na odlazak - kaže uz čvrst osmeh Danijela Simonović (29) majka dvanaestogodišnjeg Milana i sedam godina mlađeg Miloša. Kao dokaz da su, poput ostalih seljana, odlučni da ostanu na pradedovskom, pokazuje nam sa suprugom Slavišom temelje njihove nove kuće.
Napuštamo Simonoviće, prate nas radosni povici majstora na temeljima njihovog novog doma. Poručuju: dođite, da proslavimo useljenje! Idemo stotinak metara dublje u selo. Sa desne strane puta nova kuća. Pred njom starica Koviljka Jovanović.
- Jeste, podigli smo novi dom. Gradićemo još jedan. Imam ja još tri sina. Božidar, koji sa suprugom i petoro dece živi u Lazarevcu, hoće natrag. I sin Milan, koji je sa porodicom u Smederevu, odlučio da se vrati.
Koviljka zaplaka. Srednji sin Zoran, moli je: ne plači, majko! Ona ulazi u kuću, nudi nas kafom. Iznosi album. Pokazuje fotografije. Uzdiše.
- Vidite, ovo je moj četvrti sin. Nebojša. Ubili ga neprijatelji. Mesec dana posle odlaska naše vojske. Na pragu kuće. Pucali iz mraka. Mučki. Onako kako su mi i devera ubili u onom, prošlom ratu. A neprijatelji?! Poručili smo im, evo i opet: odavde nećemo! Ni po cenu naših života. Imam ja osmoro unučadi, biće ih još. Muž Živorad je u bolnici, razboleo se od muke za svojim mezimcem. Ali, daće Bog. Imamo mi, uz tugu, dosta mesta i razloga i za radost.
U dvorište ulazi pedesetogodišnjak, sa slamnatim šeširom na glavi; čuo je razgovor, kaže:
- Nemamo mi ništa protiv Albanaca, ali smo, kada je selo kretalo u kolektivnu seobu, pre 17. godina, prepoznali njihov scenario. Da smo tada dozvolili da se useli mnogobrojna porodica Zabeljaj iz Drenice, ubrzo bi oni osvojili čitavu kosovsku dolinu. Sećam se koliko nas je samo Azem Vlasi ubeđivao da nismo u pravu, da treba da pustimo Albance da naseljavaju Batuse, a posle naredio da se tim Albancima naprave kuće pored obližnje magistrale, o trošku Srbije. Mi smo prag kosovske doline i nismo smeli da dopustimo da nas proteraju. Da smo tada popustili, Kosovo bi danas bilo etnički očišćeno - uveren je Vladimir Stević (50) do rata majstor na kopovima termoelektrana u kojima, takođe, više nema posla za Srbe.
U Batusu fabrika “Radioton” čiju je izgradnju svojevremeno inicirao tadašnji predsednik Srbije, pokojni Ivan Stambolić. Bilo je to posle pobune Srba u selu i žalbi da nemaju gde da rade, jer im posao ne da albanska birokratija. Stambolić tada primio delegaciju seljana, a u selo, potom, došao takođe pokojni Buca Pavlović.
- Fabriku nam obećali i reč održali. Sve do dolaska UN, radila je. I u njoj oko 200 seljana, mnogi i iz drugih naselja. Sada su na njoj katanci, bodljikave žice, osmatračnica. Mašine utihnule, ljudi bez posla. A teško nam i to što je tako tragično završio pokojni Ivan Stambolić, veliki dobrotvor našeg sela - kazuje Dobrila Radenković, koja se iz Niša vratila da kuću obnovi, i kako kaže, sa decom krene natrag, u Batuse.
I sada Batusani sve češće razmišljaju kako da se Stamboliću oduže. Više, nego ikada pre. Ima predloga da glavna ulica ili škola ponesu njegovo ime. Možda i neki novi objekat. Jer, u Batusu se ne prodaju kuće, nego grade. Podignuta je i nova ambulanta. Sada je u selu lekar, medicinsko osoblje a biće i apoteka. Sve zarad budućnosti i novih generacija. Svakako i prošlosti, svojih predaka, koji su vekovima ovde opstajali.
Napuštamo selo. Na izlazu susrećemo dvoje mladih. Mladić reče da je iz susednog srpskog sela, Lepine. Da se zove Đorđe. Tepaju mu, kaže, Crni.
- Lepota našeg opstanka, ovde, je možda baš u onoj vrednosti, što smo sva razmišljanja kako opstati i ostati zamenili iluzijama. Onima, koje nam daju snagu. I moć da pobedimo nestvarno i nemoguće.
Tako reče Crni i čvrsto prigrli svoju plavooku Batusanku. Iza nas osta kratak smeh, koji i nas uistinu ohrabri.

DRUGUJ A NE RATUJ
Nemaju u Batusu ništa protiv dobrih Albanaca, ni onih što tuda prolaze, ni komšija iz obližnje Vragolije. Znaju za svakog od njih ko je kakav, osete ih. Dobar je, kažu, i Šaip, koji im kamionom dovozi drva.
- U Batusu imam dosta poznanika. Ovde su dobri ljudi. Istina, ne daju na sebe i svoje. Takvi su oduvek. Još pokojni deda mi je pričao. S Batusanima druguj, ali ne svađaj se i ne ratuj! - kaže ovaj Albanac, uz molbu da mu dostavimo primerak “Novosti” sa fotografijom.