PATRIOTA je onaj koji svoj narod štiti od vlade - zapisao je davno jedan američki putopisac!

Ako je to tako, onda je Jovica Stanišić, bivši šef srpske državne bezbednosti (1992-1998) - patriota. Učestvovao je u sprečavanju Srbije da uđe u građanski rat, razoružao partijske vojske u tajnoj akciji „Tomson“, sprečio da se primenom sile uguši opozicija u Srbiji, spasao službu od stalnih nasrtaja predsednika Slobodana Miloševića i njegove partije da je stave pod svoju kontrolu, učestvovao u desetinama dramatičnih akcija.

Ipak, Jovica Stanišić je morao u Hag. Posle punih deset godina suđenja, mrcvarenja, preslišavanja, saslušavanja, tužilaštvo je nedavno zatražilo doživotnu robiju! Presuda se očekuje narednih meseci. Odbrana Jovice Stanišića je zatražila oslobađajuću presudu, prezentirajući sudu dokaze da ne može biti kriv ni po jednoj tački optužnice.

LEDENI JOVICA Stanišić je tokom rada u Službi imao nekoliko nadimaka Korčagin, Tuhačev i Ledeni. - Ledeni je dobio nadimak zbog mirnoće i hladnoće kojom je rešavao i najkomplikovanije situacije u životu! Ta spoljna mirnoća sakriva vulkan unutra! - tvrde danas njegove kolege.

To je čovek o kome je Srbija do sada znala onoliko koliko su tračeva širili visoki politički kuloari, a prenosili viđeniji novinari, a prvi put, ovde će biti objavljene neke epizode iz njegove karijere upravo onako kako su se doista zbile, iz vremena, veoma burnog i teškog, tokom ratnih devedesetih godina.

Kao povod za optužnicu Haškog tribunala poslužio je jedan krajnje bizaran detalj iz 1997. godine. Proslavi JSO u bazi, u Kuli, prisustvovao je predsednik Milošević. U pozdravnom govoru, Stanišićev zamenik, Franko Simatović kaže o jedinici ono što nije bilo istina, veliča je i hvališe se tobožnjim ratnim uspesima, iako su svi prisutni znali da to nije tačno. A onda je ta kaseta, navodno, nestala iz televizije i stigla u Hag i poslužila kao glavni osnov za podizanje optužnice protiv Stanišića i Simatovića.

Jovici Stanišiću je danas veoma narušeno zdravlje, ozlojeđen je, ali razborit i spreman da dobije još jednu bitku. Sigurno najvažniju u životu.

Prvog dana 1992. godine Milošević ga je postavio na čelo srpske Državne bezbednosti. Praktično, od toga dana, pa sve do smene, sredinom 1998. godine, Jovica Stanišić će njegovom režimu biti jedina opozicija. I kao takav sigurno nikako nije mogao biti na čelu nekakvog „Udruženog zločinačkog poduhvata“ u ratovima u Hrvatskoj i Bosni.

U pravoj državnoj histeriji posle ubistva prvog srpskog demokratskog premijera, Zorana Đinđića, na listi putnika za Hag našao se i Stanišić.

- Haška optužnica je pisana u Beogradu, čega je i on sam svestan - rezignirano kažu bivše kolege Jovice Stanišića - Šefu je uručena optužnica u beogradskom CZ-u, a sve ostalo je postala prava noćna mora za nekada prvog čoveka srpske državne bezbednosti. I traje deset godina!

Jovicu Stanišića Haško tužilaštvo optužilo je za pravljenje, osnivanje kampa za obuku krajinske (Martićeve) milicije i njeno finansiranje u 1991. godini. Da se tužilaštvo iz Haga malo bolje pozabavilo ovim periodom iz života Jovice Stanišića, otkrilo bi da je baš ta 1991. godina bila jedan od najtežih perioda u radu ovog vrsnog kontraobaveštajca.

KOMISIJA RDB ČLANOVI Komisije koja je trebalo da osudi i istera Stanišića iz RDB:
* Milin Miljković, bivši zamenik beogradske Uprave
* Puniša Džukić, bivši načelnik Centra DB u Sremskoj Mitrovici * Marko Lazović, bivši načelnik kontraobaveštajne Uprave u sedištu RDB
* Ljuba Gajić, bivši načelnik centara RDB u Valjevu i Subotici

Naime, po nalogu ministra policije Radmila Bogdanovića, ondašnji šef Državne bezbednosti Srbije, Zoran Janaćković, formirao je komisiju koja je imala zadatak da iz Službe izbaci Jovicu Stanišića!

Optužba nimalo laka niti bezazlena: da je izdajnik, odnosno da je davao informacije novinarima. Nije uopšte teško pretpostaviti kako se u tom trenutku osećao i šta je mislio Stanišić.

- To su možda bili i najteži trenuci u njegovom radu u Službi i životu uopšte - priča jedan od njegovih bliskih saradnika. - Da se protiv njega vodi istraga, da ga prate, prisluškuju telefone njegove i njegove supruge, prosto nije mogao da poveruje. Ma, nije mogao da kola zaduži, da radi bilo kakav posao. Tako je pola radnog vremena provodio kod kuće, a polovinu na poslu, gde gotovo niko iz straha od Janaćkovića nije hteo sa njim ni da razgovara!

Da ga prisluškuju i prate, Stanišić je saznao kada mu se tajno javio i zatražio susret jedan član Komisije. Inače, glavnu reč u Komisiji i istrazi vodili su šef beogradskog centra DB i, naravno, načelnik Janaćković.

- U jednoj birtiji na obodu Beograda, Jovica se sastao sa čovekom koji je imao šifrovano ime „Zorga“! Samo kratko je prozborio: „Povedi računa“! To je u našem žargonu značilo da ga prate i prisluškuju. Jovica, kad je to čuo, prosto je zanemeo, kroz glavu mu je proletela grozna misao: „Zar posle više od dve decenije uspešnog rada u Službi, predavanja kao asistent na Višoj školi na predmetu bezbednost, da budem optužen da sam doušnik novinara“?

U čemu je bila igra sa pokušajem da se izbaci iz Službe?

Poznat je slučaj Ranke Čičak, koja je u to vreme bila novinar „Balkan ekspresa“, novina štampanih u Beogradu. Bila je dopisnik iz Zagreba. Napisala je tekst protiv izvesnog Antonija Jerkovića, koji je bio interesantan za Službu i zbog toga je morala da ode iz Zagreba. Stigla je u Pećince, u Vojvodinu i odmah, posle jednog teksta došla u sukob sa ondašnjim autonomašima. Uhapšena je i brže-bolje poslata u beogradski Centralni zatvor.

- Jovica je dobio nalog da je sa još jednim kolegom obiđe u zatvoru, gde je ona pravila dosta problema i čak pokušala da iseče vene - priča kolega iz Službe. - Radili su po nalogu Saveznog SUP, jer je taj Jerković znao ko je ubio izvesnog Ljubičića i Službu je zanimalo da li išta o tome zna Ranka Čičak, odnosno da li joj se poveravao Jerković.

Ne sluteći, ovom posetom u zatvoru Ranki Čičak, Stanišić je uleteo u „makaze“ različitih političkih interesa, zbog kojih je trebalo da strada, bude isteran iz Službe i prokazan kao izdajnik. Ranka je bila politički aktivna i imala je neke veze sa Jovićem, dok je njen sin bio na Miloševićevoj, kasnije julovskoj liniji. U isto vreme, ministar policije Radmilo Bogdanović je bio vojna linija, jer je iz Ministarstva odbrane i došao na čelo policije.

- Skoro cela ta 1991. godina je prošla u pokušaju da se ukloni Stanišić iz Službe. Zaista je neshvatljivo da se on u tom periodu, kada mu je „rađeno o glavi“ optužuje za nekakav zločinački poduhvat u Krajini i vezu sa Martićem - tvrde svedoci tih dešavanja u RDB. - Od aprila do novembra trajao je tobožnji rad Komisije koju „pritiska“ Radmilo Bogdanović da završi započeto. U isto vreme, Stanišić i grupa vrsnih operativaca već su u velikom sukobu sa načelnikom Janaćkovićem, koji je Službu potpuno stavio u službu SPS, stranke na vlasti. Tu su najbitnija dva resora, mesto načelnika i mesto šefa beogradskog centra DB, koje je Milošević dobio kao na tacni. Vrhunac gluposti se dešava uoči prvih višestranačkih parlamentarnih izbora 1990. godine, kada Janaćković u Službi organizuje Izborni štab! Kolege su se krstile govoreći „Pa nismo mi CeSID, nećemo valjda da idemo i da plakate lepimo“?

Pa, ipak, i pored svih lojalnih „debejaca“, Milošević je prelomio. Posle martovskih događaja 1991. godine i „procesa“ koji se vodio protiv Jovice Stanišića, u to vreme v. d. zamenika načelnika, Milošević je odlučio, da je za mesto načelnika Službe DB potreban stručan i odgovoran čovek. Komisija nije ni završila istragu, a za novog načelnika umesto Janaćkovića izabran je Jovica Stanišić. Slobodan Milošević je dobro znao koga postavlja na veoma važno mesto, ali njemu je u tom trenutku bila najbitnija unutrašnja bezbednost Srbije, koja je bila u ratnom okruženju. I strah od pojave paravojnih formacija pod okriljem pojedinih partija u Srbiji.

Stanišić i danas veruje da je njegovom postavljenju kumovao i novi ministar policije Zoran Sokolović (postavljen posle ostavke Radmila Bogdanovića zbog martovskih demonstracija 1991). U početku, tvrde, Milošević se nije mešao u rad Službe, što Stanišić rado potvrđuje pred bivšim kolegama i prijateljima.

- Tačno je, Milošević je odobrio postavljenje Stanišića, ali Službi nikada nije verovao. Kako drugačije objasniti činjenicu da ga je čuvala Javna bezbednost, odnosno tim od 120 ljudi, iako je na to po Zakonu bila obavezna Državna bezbednost - podsećaju na to kolege Stanišića. - Milošević je jedino kod provera za svoje telohranitelje tražio oženjenog čoveka, pa je tako izbor pao na Sentu, koji je kasnije uz Miloševića formirao svoju ekipu i dogurao do čina generala!

(Nastavlja se)