Hag ne veruje našim zatvorima

SRBIJA će ponovo pokrenuti inicijativu pred Haškim tribunalom i Ujedinjenim nacijama da njeni državljani koji su osuđeni u Hagu izdržavaju kazne u Srbiji. Ovo je momenat da se to uradi, ali nažalost, lopta nije u našem dvorištu.

To je izjavio "Novostima" potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić.

- Savet bezbednosti UN mora da donese formalnu odluku, ali i Tribunal mora da pruži svoje mišljenje - objašnjava Ljajić. - Ovo pitanje je u poslednjih nekoliko godina konstantna tema svih naših razgovora sa predstavnicima Haškog tribunala, i suda i tužilaštva. Naime, generalni sekretar UN doneo je preporuku 1993. godine, prema kojoj osuđenici ne treba da izdržavaju kazne zatvora u zemljama bivše Jugoslavije, zato što je rat trajao. To je donekle bilo i logično i u posleratnom periodu, zbog još svežih posledica.

Međutim, Nacionalni savet za saradnju sa Hagom pisao je nekoliko puta Ban Ki Munu i tražio da se i Srbija upiše na spisak 17 zemalja koje su potpisale sporazum sa Haškim tribunalom o izdržavanju kazni. Doskora, kada su neki od haških begunaca bili na slobodi, odgovor je bio - prvo morate da uhapsite Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Kada je ovo pitanje pokrenuto posle njihovog hapšenja, stigao je novi odgovor: osuđenici bi u Srbiji bili tretirani kao heroji i izdržavali bi kazne u povlašćenim uslovima!

Trenutno, retko koja od 13 evropskih zemalja u kojima haški osuđenici izdržavaju kazne, može da se pohvali dobrim zatvorskim uslovima. Iako Tribunal, formalno, kada odlučuje u koju će zemlju kog osuđenika poslati, uzima u obzir i blizinu te zemlje njegovoj porodici, u praksi sutuacija nije baš takva. Bivši predsednik RSK Milan Martić, osuđen na 35 godina zatvora zbog zločina u Hrvatskoj, izdržava kaznu u Estoniji. Kako kažu njemu bliski prijatelji - dalje nije moglo.

- Bivši predsednik Tribunala Patrik Robinson obavestio me je kao Martićevog branioca da će ga poslati u Estoniju - kaže advokat Peđa Milovančević. - Zamolio sam ga da to ne bude Estonija, jer tamo Srbija nema ambasadu, ne postoji srpska zajednica, nema crkvene opštine, a on je vernik. I tada bi bio jedini osuđnik tamo upućen. Pored toga, do Estonije nema direktnog aviona, voza, niti autobusa, a porodica finansijski ne može da podnese put. Ništa od toga nije uvaženo, tako da je Martić posle gotovo sedam godina pritvora u Seveningenu, prebačen u samoću zatvora u Estoniji, koji se nalazi u podrumu. Cilj je bio da estonske vlasti provere kako će on reagovati na pritvor, uprkos tome što smo imali izveštaj Haškog tribunala da je njegovo ponašanje besprekorno.

Mada mu je bilo obećano i da će sam biti u ćeliji, ni to se nije dogodilo. Na svu sreću, deli je sa Dragomirom Miloševićem, koji je u Hagu osuđen na 29 godina zatvora zbog granatiranja Sarajeva. Može da se tušira samo jednom nedeljno što mu onemogućava da se bavi sportom, a što mu je u Sheveningenu bilo dozvoljeno. Cigaretu može da zapali samo jednom dnevno i to samo one koje mu daju stražari. Sve vreme je zaključan u ćeliji, iz koje može da izađe samo kad ide u šetnju po sat vremena dnevno.

- Pored svega toga, Martić mora mesečno da plaća oko 500 evra za troškove za higijenu i za telefonske razgovore koji su deset puta skuplji sa Srbijom nego sa bilo kojom drugom zemljom u Evropi - kaže Milovančević. - Kada porodica ode da ga obiđe, zaključani su zajedno sa njim. O svemu ovome sam obavestio Rasima Ljajića koji je učinio šta je mogao, ali i bivše predsednike Skupštine i Vlade koji mi nisu ni odgovorili.

Najgore od svih prošao je Radislav Krstić, koji u Engleskoj izdržava tridesetpetogodišnju kaznu zbog zločina u Srebrenici. Doduše, kako kažu u njegovoj porodici, Krstić je zbog opasnosti po njegov život, vraćen iz Engleske u haški pritvor pre godinu dana.

- Prošao je kroz pet zatvora visoke bezbednosti u Engleskoj i u svakom mu je život bio ugrožen - kažu nam u Krstićevoj porodici. - Svakodnevno su mu pretili. Tamo je proveo sedam godina, a u šetnji nije bio sve ukupno više od 30 dana. Za poslednje dve godine nije nijednom izašao. Mi smo ga obilazili dva puta godišnje, i dešavalo se da nas napadaju radikalni islamisti. Sada čeka da nađu neki zatvor u koji će ga prebaciti.

Radoslav Brđanin, osuđen na tri decenije zatvora zbog navodnih zločina u BiH, Ljubomir Borovčanin, koji je dobio 17 godina u tzv. srebreničkom procesu i Ranko Češić koji je osuđen na 18 godina zatvora zbog slučaja "Brčko", izdržavaju kazne u Danskoj. Oni, međutim, nemaju probleme kao ostali osuđenici.

- Uslovi u Danskoj su prilično civilizovani - kaže Jelena Brđanin, ćerka Radoslava Brđanina koji je u zatvoru 14 godina. - Tata je na početku bio u izolaciji, nešto duže od mesec dana, posle čega je prebačen u regularno odeljenje. Na odeljenju je gde nema teških kriminalaca. Sve troškove snosi sam. Doduše, tamo je situacija dosta drugačija. On, kao i svi ostali zatvorenici, obavlja poslove za koje dobija novac kojim se sam izdržava. Tužno je što naši ljudi ne dobijaju nikakvu pomoć zemalja za koje su u Hag i otišli.

ITALIJA

Hrvati, Mladen Naletelić, koji je osuđen na dve decenije, i Vinko Martinović, koji je zaradio 18 godina, robijaju u Italiji, kao i Goran Jelisić, koji izdržava četiri decenije, Milorad Krnojelac deceniju i po i Dragan Nikolić - dve decenije.