Piše: Mišo VUJOVIĆ

PET godina posle navodnog masakra albanskih civila na Kosmetu, dr Helena Ranta, šef finskog tima forenzičara koji je ispitivao žrtve, otkrila je da su u selu Račak vođene žestoke borbe između albanskih terorista i vojnopolicijskih snaga.
Ovo zakasnelo priznanje samo je potvrdilo da je masakr u Račku pažljivo režirana predstava američkog penzionisanog generala Vilijema Vokera i njegovog posmatračkog tima, koja je poslužila za stvaranje medijske slike o zločinima srpske vojske i policije nad nedužnim albanskim stanovništvom.
Usledila je globalna osuda, a kosovske “Markale”, kako su događaj u Račku nazvali nezavisni analitičari, poslužio je kao medijska uvertira za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

Danica Marinković, istražni sudija iz Prištine, jedna je od najupućenijih u slučaj Račak.
“Već u samom startu bilo mi je pomalo čudno ponašanje Vokerovog pomoćnika engleskog generala Džona Drevinkieviča. On je nastojao da nas spreči da izađemo na lice mesta. Ipak zajedno sa zamenikom Okružnog javnog tužilaštva Ismetom Šuftom, inspektorom SUP-a Uroševac Draganom Dabićem i kriminalističkim tehničarom Sašom Božićem, uz obezbeđenje grupe policajaca iz policijske stanice Štimlje krenula sam na uviđaj.
Kada smo stigli u selo Račak zaustavili smo se u blizini džamije, bilo je negde oko 14 časova, 15. 1. 1999. godine. Čim smo se zaustavili teroristi su počeli da pucaju. Policajci iz naše pratnje su procenili da nije bezbedno da nastavimo prema mestu gde je trebalo da vršimo uviđaj”, priča Danica Marinković vadeći službenu belešku u kojoj je nabrojan ratni plen policije prilikom raščišćavanja terena.
“Na licu mesta sam obaveštena da su pripadnici MUP RS pronašli oružje, delove vojničke opreme, sanitetski materijal, hranu američke proizvodnje... Sve što je pronađeno uredno je fotografisano. U zapisniku stoji sledeće: Broving kalibra 12,7 mm, Broving sa postoljem kal. 7.9 mm 2 komada, automatske puške 7,62 mm - 36 komada, 2 snajperske puške, pet ručnih bacača - kineske proizvodnje, 12 mina sa punjenjem za ručni bacač, 22 ručne bombe, 7282 metka različitih kalibara, 3 ručne radio stanice, sanitetsku opremu i vojničke uniforme na kojima su bile oznake OVK”
Da li ovo postoji u seoskim domaćinstvima igde u svetu?
Pretnje britanskog generala
“Tog dana nismo uspeli da izvršimo uviđaj. Pokušali smo sledećeg dana u 11 časova, u istom sastavu. Uredno smo obavestili predstavnike OEBS-a. Britanski general Drevinkievič, tražio je da sa sudskim veštakom dr Slavišom Dobričaninom krenem na lice mesta, u njihovoj pratnji i da prisustvujem uviđaju. Naravno ja sam to odbila uz objašnjenje - ko po odredbama Zakona o krivičnom postupku vrši uviđaj i da mesto uviđaja mora obezbeđivati policija. Rekla sam da on kao posmatrač može da gleda ali ne da umesto nas obavlja istražne radnje. Drevinkievič je zatim predložio da policija može da krene ali bez uniforme i oružja. Obrazlažući da su tamo seljaci gnevni i naoružani, te da će čim vide policiju otvoriti vatru. Pitala sam ga otkud seljacima oružje? Umesto odgovora, napao me, uz pretnju da ću ja biti kriva ukoliko dođe do novog “krvoprolića” i da će se on lično u tom slučaju potruditi da me izvede pred Haški tribunal. Ni tog dana nismo uspeli da izvršimo uviđaj. Kasnije se ispostavilo da su OEBS-ovi posmatrači i teroristi OVK bili odlično sinhronizovani.

ČEKAJUĆI LUIZ ARBUR
Tek sledećeg dana 18. 1. 1999. godine stigli smo na lice mesta, u pratnji 3 posmatrača OEBS-a, dva Amerikanca Gila Gilbersona, Eda Solevena i Italijana Fantini Đovanija sa njima je bila prevodilac za engleski, Albanka Arta Ramaj.
Tela se nisu nalazila tamo gde ih je Voker pronašao, bila su poređana u lokalnoj džamiji. Našli smo 40 leševa, 39 muškaraca i jedne žene. Nakon što su svi leševi popisani, fotografisani i snimljeni video kamerom u prisustvu posmatrača OEBS-a, utovareni su u kamion i prebačeni na Institut za sudsku medicinu u Prištini.
Teroristi su i na kamion otvorili vatru kada je polazio iz Račka. Očito je postojala naredba da se spreči transport leševa kako se daljom istragom i obdukcijom ne bi utvrdila istina i demaskirala priča o navodnom masakru nad civilima.
Mi smo nakon toga nastavili uviđaj, obišli smo rovove iznad sela, na okolnim brdima. Pronašli smo lopate i krampove. Rovovi su bili prepuni čaura 7,62 mm kineske proizvodnje. Na vrhu brda zvanog “Vis” pronađen je bunker pokriven drvenom građom i zemljom, a unutar bunkera šporet na drva. Pored samog bunkera mitraljesko gnezdo bilo je zaštićeno džakovima sa peskom. Ispred gnezda u žurbi je zaboravljeno postolje za protivavionski mitraljez i veliki broj čaura 12,7 mm.
Našli smo oko bunkera šatorsko krilo, civilnu i vojnu odeću, ćebad, jorgane, krampove. Oko mitraljeskog gnezda pronašli smo čaure od puškomitraljeza PKT. Dužinom rovova našli smo veliki broj džakova punjenih peskom i tucanim kamenom. U dvorištu jedne kuće naleteli smo na minu ručnog bacača. Pronašli smo kuću u kojoj je bio smešten štab. U toj kući smo pronašli knjigu sa evidencijom o dežurstvima, pisaću mašinu, uniforme, rančeve sa ručnim bombama, 7 okvira municije 7,62 mm (svaki okvir 10 metaka) plus 63 metka istog kalibra, 3 bombe kineske proizvodnje, oružje ručne izrade.
Našli smo i kuhinju sa velikim kazanom, magacin sa hranom sa većom količinom suvih obroka američke proizvodnje, u ambaru smeštenom uz celu dužinu zida bilo je nekoliko tona brašna, pronađena je i pekara, zatim nekoliko desetina boksova cigareta “partnera” i “drine”...
Da je akcija bila osmišljena, govori i podatak da je tadašnji glavni tužilac Haškog tribunala, Luiz Arbur, pokušala gotovo ilegalno da preko Skoplja uđe na Kosmet. Bio je plan da je Voker lično odvede u Račak. Ona je trebalo da verifikuje verifikatorov masakr”, ubeđena je Danica Marinković.

LEŠEVI U DŽAMIJI
Šta o svemu kaže najupućeniji, profesor sudske medicine dr Slaviša Dobričanin, koji je od samog početka radio na slučaju.
“Mi smo naišli na zgradu u kojoj je bio štab te UČK jedinice. Tu su nađene karte, sistemi veza, dokumentacija, to Danica Marinković, istražni sudija, zna bolje od mene, ali smo primetili trpezariju, kuhinju, sa mnogo hrane u magacinu. Znači da je to bila jedinica vrlo ozbiljna koja je tu radila dugo vremena, više meseci, a možda i godina.
Od sela, sa jedne i druge strane, širi se rov, koji se gore u vidu potkovice okreće i završava se u drugom kraju sela.
U džamiji smo našli, u krug, uredno poređanih 40 leševa, u kompletnoj odeći, sa pokrivenim licima. Neka su lica bila pokrivena albanskom zastavom. Tu na licu mesta izvršen je veoma grub pregled nekoliko leševa da bi se, ipak, dobio uvid u to da li je zaista postojalo nešto što liči na egzekuciju. Pregled je uputio da se radi o žrtvama iz ratnog sukoba bez ikakvih drugih dejstava.

GRANATAMA NA KAMION
Dat je nalog istražnog sudije da se leševi prebace na Institut za sudsku medicinu.
“Kad smo mi krenuli iz džamije, počela je žestoka paljba i eksplozija mina oko džamije. UČK je napala kamion sa leševima i džamiju, u nameri da unište i kamion i leševe. Valjda je to jedinstven slučaj da smo se borili da dobijemo leševe. Kad je počela paljba dole oko džamije, kamion je uspeo da se izvuče iz tog okruženja, i da krene prema Prištini. Zatim su počeli da pucaju na nas sa svih strana. Sklonili smo se iza nekih kuća. Tu su bili posmatrači OSEC-a. Oni su naravno, kad su čuli pucnjeve, odmah pobegli i sklonili se u zavetrinu. Nisu ni imali nameru da budu sa nama i da nam pruže eventualnu zaštitu. Tu su nas našli policajci. Među njima je rukovodilac obezbeđenja bio Miro Vekić, koji će tu, sutradan, na istom mestu da pogine od snajpera. On je poginuo, dakle, 19. januara, i tada su ranjena još dva policajca.
Prebacili smo leševe na Institut. Uneli smo leševe u prisustvu OSC-a posmatrača. tu je bio neki Otman, drugi sekretar Ambasade Finske, bio je Majkl Paterson, koji je posle toga postao njihov administrator za pravosuđe.

PATOLOZI SA TRI STRANE
Mi smo u prisustvu te dvojice, zatim istražnog sudije, kompletnog jugoslovenskog tima koji je odmah formiran, tužioca, predstavnika policije, snimajući video kamerama i fotoaparatima leševe, ubacili u kapelu KBC u istoj toj zgradi gde je i Institut za sudsku medicinu. Vrata kapele smo zapečatili i zaključali. I nismo dirali leševe do sutradan, dok nismo dobili pismenu naredbu istražnog sudije šta treba uraditi. To je, inače, uobičajena praksa.
Belorusi su došli pre toga zbog Klečke i Volujka, gde su takođe nađeni leševi. Oni su izrazili želju da nam pomognu u tom delu posla. Kad se Račak desio mi smo ih zadržali da budu sa nama i u Račku. NJih su ovlastili Ministarstvo pravde i istražni sudija da u svojstvu posmatrača prisustvuju obdukciji. Imali su pravo da daju mišljenja, sugestije, i naloge šta treba uraditi tokom pregleda. Na kraju trebalo je da potpišu sa nama zajednički izveštaj o uređenoj obdukciji.
Dobili smo nalog sudije da se radi obdukcija, ali istovremeno je došao signal od Finaca da sačekamo dok oni ne stignu, pa da svi zajedno radimo, ili da oni rade, a mi da posmatramo obdukciju. Promene na leševima, ležanje u džamiji tri dana, nisu nam dozvoljavali da čekamo. NJima smo rekli da krećemo sa poslom, a ako oni imaju interesa, neka se priključe istog dana ili kada budu došli u Jugoslaviju. Oni su se zaista uključili u rad posle tri dana, 22. januara.

ŠPIJUNI U SALI ZA OBDUKCIJU
Mi smo bez Finaca uradili 16 obdukcija, a 24 smo uradili sa njima zajedno. Kada smo završili tih 24 leša sa Fincima u mešovitoj ekipi tako što je na primer na jednom lešu radio naš patolog, a mi smo svi ostali bili posmatrači i Finci i Belorusi, a onda je na drugom lešu radio Finac, a mi smo svi opet bili posmatrači. Kada završimo obdukciju svi zajedno usaglašavamo naše stavove, zaključke i mišljenja. Nismo se rastajali dok do detalja ne uskladimo mišljenja i nalaze. Tako je bilo za svih 24 leša.
Onda smo se vratili na prvih 16 leševa koje smo mi sami uradili. Izvršili smo reobdukciju, a Finci su posmatrali i na kraju smo se opet za tih 16 leševa usaglašavali i doneli smo zajednički zaključak. Tako da ni jedne jedine primedbe u vezi rada na 24 leša, koje smo obradili svi skupa, ni na 16 leševa koje smo radili bez njih, nije bilo.
Kad je posao završen, napravili smo nacrt jednog zajedničkog zaključka. Oni nisu to smeli da potpišu. Helena Ranta je bila ta koja je zajedno sa ministrom za ljudska prava Finske, Lahelmom, bila prisutna, neprekidno, u sali. Tu je bio prisutan i drugi sekretar finske ambasade, neprekidno, Otman, a dolazili su i drugi - dolazio je sekretar nemačke ambasade. Nemci su bili predsedavajući u Evropskoj uniji. Kada je posao završen, seli smo, napisali zaključke: svih 40 su leševi ljudi nastradalih u sukobu, u ratnom sukobu. Nastradali su od vatrenog oružja, na njih je pucano iz daljine, osim jednog slučaja gde smo našli neke, ali nesigurne karakteristike ustreljenog iz relativne blizine, sa 70-80 santimetara udaljenosti.
Našli smo da su na njima, uglavnom kod svih, delovi odeće crne boje što jeste bila karakteristična boja za one koji nisu bili uniformisani, a pripadali su ovoj terorističkoj organizaciji. Našli smo na velikom broju njih delove vojničke opreme - cokule, opasače, fišeklije... Našli smo, što je vrlo karakteristično, kod svih po dva do tri para pantalona, po dva do tri džempera, što govori u prilog tome da su oni bili u rovu, a da nisu izvedeni iz svojih kuća i streljani u selu. To je bila značajna činjenica. Nisu se presvlačili. Otvori na odeći potpuno su se uklapali u otvore na telu. Mi smo to vrlo detaljno radili. To je bilo tako da su ta detaljisanja nekada bila i malo preterivanje.

UBIJENI U BORBI
Sve ulazne rane su bile od vatrenog oružja. Ponavljam ne isključujem mogućnost da ukoliko su neki bili u uniformama, te uniforme su samo skinute. Nikakvih drugih povreda nije bilo, niti naknadnih dejstava. Čak nije bilo tragova ni o posmrtnom upucavanju, kao što se kasnije govorilo. Ni jedna jedina povreda vatrenim oružjem nije naneta posle smrti, ubijeni su u ratu i u borbi.”
NASTAVLJA SE