OČEVI su klečali uz fotografije sinova. Majke su grlile kovčege. I nisu se odvajale od trenutka kada su im mrtvu decu u četvrtak uveče dovezli kućama. A kuće, od jauka, samo što ne popucaju.

Svojinovo, najtužnije mesto na kugli zemaljskoj. Četiri porodice, u trenu, izgubile su sinove. Marjanovići - Đorđa (16). Živkovići - Marka (19), Ilići - Jovana (17), Atanaskovići - Miloša (17). Zajedno su imali šezdeset devet godina. Nedovoljno za jedan, samo jedan ljudski život!

Mladiće je ugušio ugljen-monoksid, u vikendici u koju su pretprošle noći otišli da naprave roštilj. Ovo je potvrdila i obdukcija, obavljena u bolnici, u Ćupriji, rekao je „Novostima“ Dragan Janićijević, predsednik Višeg suda u Jagodini.

- Četvorica mladića koji su u četvrtak pronađeni mrtvi u vikendici kod Svojinova, kako je nesporno potvrdila obdukcija, otrovali su se ugljen-monoksidom. To isto potvrdio je i „prvi krug“ toksikološke analize, urađene na VMA, u Beogradu. Obdukcijom sve četvorice preminulih nije otkrivena nikakva druga povreda. Mehanička, ili druge prirode, koja bi eventualno mogla biti uzrok smrti - kaže Janićijević. - Takođe, u prvom od tri kruga toksikološke analize utvrđena je ekstremno visoka koncentracija karboksihemoglobina, što nedvosmisleno ukazuje na trovanje ugljen-monoksidom.

Sudija Janićijević je još rekao da nije utvrđen izvor otrovnog gasa.

- Da li je on nastao iz agregata za proizvodnju struje, koji je radio na benzin i nalazio se u susednoj prostoriji, ili je nastao sagorevanjem u šporetu na drva koji su ložili mladići, ne zna se - rekao je Janićijević.

Naložena su nova kriminalistička veštačenja, nakon čega će definitivno biti utvrđeno mesto nastanka ugljen-monoksida.

MISTERIJA SMRTONOSNOG GASA DOK misteriju pojave ugljen-monoksida ne odgonetnu nadležni, u Svojinovu su gotovo svi uvereni da smrtonosni gas nije mogao da stigne iz peći, već iz agregata. Rođaci mladića objašnjavaju da je nevelika soba, u kojoj su nađeni mrtvi mladići, vezana za prostoriju u kojoj je bio agregat. Jedino provetravanje bio mu je samo jedan prozorčić, koji nije mogao da izvuče gas, koji je motor oslobađao. Po svemu sudeći, gas je umesto kroz prozor, prodirao kroz vrata u sobicu, do smrtonosnog trenutka za četvoricu mladića. Pretpostavlja se da su oni, neznajući da agregat oslobađa ugljen-monoksid, otvorili vrata između prostorije u kojoj je bio i sobice u kojoj su oni bili.

- Reči... Saopštenja... Šta nam to znači, kad naše dece nema. Naše najbolje dece - govori Raka Živković.

- Za njihove roditelje više nema utehe. A i za nas, njihovu rodbinu i komšije.

Porodice nastradalih mladića su u krugu od svega pedeset metara. Četiri malena sokaka spaja veliko seosko raskršće, na kome su se sastali pre kobne večeri, u kojoj su poželeli da se osame i podele mladićke snove i planove. Uz roštilj, u vikend-kući Miloševog tate Bojana Atanaskovića, na uzvišici iznad sela. I, iznad groblja, u kojem će počivati.

- U životu su bili nerazdvojni, a gle sudbine, da budu nerazdvojni i u smrti - govore okupljeni ljudi.

Kovčezi beli, otvoreni su u njihovim rodnim kućama, za njih sazidanim. Ispred, crne liturgijske zastave. I, cveće... sveće. Slivaju se povorke mladih ljudi. A stariji, klecavog koraka, krenu, pa se naslone na ograde. Drugovi iz sela, zajednički za svu četvoricu mladića, ne odmiču od kapija. Pristižu i njihovi vršnjaci iz škola. Iz Paraćina, Beograda, Niša. Sudaraju se crne kolone u sokacima.

- Sinovi, zar vi da svoje mlade živote položite u crnu zemlju, a mi, vaše majke, da živimo. Miloše, sine, majka te nikad prežaliti ne može. Umesto truba i trubača koje smo spremali, da ti mladost uvesele, sad te mrtvog ispraćamo - prolamao se jauk Gordane Atanasković, Miloševe majke.

Otac Bojan klekao je ispred sinovljeve fotografije. Ljubi je.

- Obiliću moj, najmiliji, čedo, snago... Jedina naša nado... Neutešan je Milošev otac. Neutešna i sestra Marija, student prava. Njen brat je, zbog sestre, i krenuo u Pravno-birotehničku školu u Beograd. Bio je đak generacije.

U četiri crno zauvek zavijene kuće - gotovo iste, potresne slike.

ZAPALIĆU KUĆU SMRTI JAUK Bojana Atanaskovića, čini se, dosezao je do samog neba. Dok je primao saučešća rodbine i prijatelja, u jednom trenutku je isto tako jaukom zavapio:
- Zapaliću onu kuću, gore. Kuću smrti naše dece. Zapaliću je, ne treba mi - nabrajao je nesrećni otac.

- Nema više našeg Đorđa - jecaju Sonjica i Momčilo Marjanović, dok primaju saučešća ispred svog tužnog doma. Između njih, crni liturgijski barjak deli poklopac od kovčega, Đorđeva crna jakna, ispod lila košulja na ofingeru. U okovratniku - bosiljak. Takav je običaj u ovom kraju, da se ispred kuće iznese nešto od pokojnika pre nego što krene na večno počivalište.

- Marjanovići nemaju više dece - šapuću rođaci. - Đorđe im je bio sve. Nekad velika radost. Sad velika tuga.

U kućama Ilića i Živkovića mole novinare da ne ulaze.

- Ne mogu oni više ništa podneti - kažu komšije.

Ko bi i mogao?! Strašnoj sudbini, ovakvoj kakva je iznenada pogodila četiri porodice Svojinova, niko se u ovom selu nije nadao.


BRIŽAN I VOLJEN DRUG

BIO je neverovatno dobar momak. Svi drugovi u odeljenju su ga obožavali. Zvali su ga Ćale, jer je stalno brinuo o drugima, pazio na njih i bio spreman da pomogne u svakom trenutku. Govori ovako, vidno potresena, Gordana Šafar, direktorka Pravno-poslovne škole u Beogradu, u koju je išao tragično nastradali Miloš Atanasković.

U polupraznoj obrazovnoj ustanovi, u Svetogorskoj ulici u Beogradu, u petak su bili direktorka, Miloševa razredna Milica Ljuboja i profesor fizike Aleksandar Čuljković. Užurbano su organizovali autobus koji će u subotu prevesti Atanaskovićeve drugove iz 3/7 razreda na sahranu. Svi žele, kako kaže Milica, da poslednji put pozdrave voljenog druga. Neki će ići organizovanim prevozom, a drugi u sopstvenoj režiji.

- Bio je lider u odeljenju. Odličan đak sa skoro svim peticama, ali je pored toga često izlazio u grad, devojke su ga volele, a momci su uživali u druženju sa njim - priča Miloševa razredna. - Neverovatno koliko je bio odgovoran. Bio mi je desna ruka. Na ekskurzijama nisam morala da brinem kada je on bio tu. Ako bi neko pomislio da uradi nešto nepromišljeno, Miloš bi se našao tu da ga odvrati. Govorio bi mu, stani, izbroj do pet. (N. M. N.)


POSLEDNjI POZIV DEVOJKE

ATANASKOVIĆI u petak nisu umeli da kažu koja je to Miloševa devojka koja ga je iz Beograda pozvala upravo u trenutku kada je gubio svest.

- U subotu ćemo znati nešto više o tome - rekao je, za „Novosti“, Bojan Atanasković.


TRI GRADA TUGE

IZ Beograda, Niša, Paraćina u subotu, kada je u 13 časova sahrana stradalih mladića na lokalnom groblju u Svojinovu, sliće se na stotine mladih ljudi, njihovih vršnjaka i školskih drugova. A telegrami saučešća porodicama stižu iz cele Srbije.