I KADA dođe čas odlaska iz ovozemaljskog života, ne može biti rastanka sa bolom onog dana kada su nam manastir spalili - govori igumanija Anastasija, starešina drevnog manastira Devič, u Drenici. - Ali, mi ni danas ovde nismo sigurne. Svakog jutra, pitam se: šta nosi ovaj dan? Šta donosi - sutradan?

Kfor se povukao pre, gotovo, godinu. Bezbednost manastira i sestrinstva predata je u nadležnost Kosovske policije, kojoj je komanda u Prištini.

- Možemo li verovati onome koji nas je palio - kaže tiho igumanija. - Govorim sebi: Gospod je iznad svih. Molimo mu se da sačuva ovu svetinju.

Oko manastira ledena tišina. U Drenici odavno nema Srba. Preživeo je ovaj manastir - pogrom. Odoleo, da im, poput svetionika, pošalje priziv. Da je tu luka. I ruka.

- Mi iz ovih zidova, sada, nikud ne mičemo. Nepoverenje je! Ako nas nije, onomad, posle 13 godina čuvanja, odbranila francuska vojska od palikuća i rušilaca, mogu li - ovi? Zato, samo uz veliku boljku, napuštamo manastir. Manje, lečimo same, oslonjene na molitve, uz mošti Joanikija Devičkog.

Devet je godina od pogroma Srba sa Kosova i Metohije. Deveto proleće sećanja na 17. mart 2004. godine, kada su albanske horde jurišale na sve što je srpsko. Živote i imovinu. Drevnu baštinu: manastire i crkve. Groblja i grobove. Spomenike kulture i sve korene viševekovnog trajanja srpskog naroda na Kosmetu, južno od Ibra.

Na Devič su udarili u prepodnevnim satima, drugog dana pogroma. Manastir Svetog Joanikija Devičkog, u kome su mirovale njegove mošti, a nad njim bdelo osam monahinja, opkolilo je više stotina Albanaca.

- Rešile smo: ostajemo. Ovo je naša kuća. Naš prag. Nismo mislile na smrt. Mislile smo samo da je od naših života, život svetinje preči - govori mati Anastasija.

Onda se, ispred porte, spustio helikopter francuskog Kfora. Evakuacija. Reporteri "Novosti" tog 18. marta 2004. godine dočekali su igumaniju i sestrinstvo u bazi Francuza, u Kosovskoj Mitrovici. Francuski oficir nam je, u tri rečenice, preneo dramu: "Jedva smo ih ubedili da pođu. Bio je to poslednji trenutak za njihov spas. I, uspeli smo."

Noć se spustila na Kosmet. U večernjim satima, kod mosta na Ibru, dočekali smo igumaniju Anastasiju.

"Nemam reči", govorola je slomljeno ta odlučna žena pre devet godina, uzdržavajući se da ne zaplače, dok se oko nje okupljao narod. I nudio pomoć. Bio je ovo drugi napad Albanaca na manastir. Teži i bolniji od onog u leto 1999. godine, kada su svetinje u Metohiji ostale bez naroda i zaštite. Bolniji, jer ni igumanija Anastasija nije verovala da će svetinja odoleti.

Vesti o skrnavljenju srpskog trajanja na Kosmetu - smenjivale su, tog martovskog dana 2004, jedna drugu. Iz Prizrena je javljeno da su Dušanove svetinje - u pepelu. Iz Lipljana - da je narod proteran, a njihovi domovi spaljeni. Istovetne vesti i iz: Gnjilana, Podujeva, Istoka, Vitine, Peći, Orahovca... Iz Prištine je javljeno da je drevna crkva Svetog Nikole spaljena. Iz Glogovca, Novog Brda, Uroševca, Đakovice... ne zna se koja je od koje vesti potresnija.

KRIJEMO SUZE NAŠ narod se ne vraća - govori tiho igumanija. - Razapet je između doživljenog pogroma i neizvesnog povratka. Budućnosti potomstva na svom, vekovnom pragu. Ko može da im garantuje bilo šta u ovo vreme? Niko! Kad o manastirskoj slavi dođu ovde ljudi, razgovaramo dugo. Slušam ja njih. Slušaju oni mene. U neko doba, raziđemo se. A krijemo suze. I oni, i ja.

- Kad je stigla vest da nam je manastir spaljen, a vladika Atanasije doneo i fotografije, bio je to osećaj kao da smo i mi žive u toj vatri gorele - vraća sećanje mati Anastasija. - Taj osećaj, međutim, nije nas klonuo. Dao nam je novu snagu. Da se vratimo, pa kako nam bude.

Nije znala mati Anastasija da su se napadači dva puta vraćali da spale i ono što u jednom naletu nisu uspeli. Konake, radionicu za izradu krstića, pčelinjak... Sve čime su se bavile monahinje i od čega su, delimično, živele. Spaljivali su sve, samo da se one ne vrate.

- Mi smo, ipak, odlučile da se vratimo - govori mati.

I to je bila drama: okapavale su pred kapijom Kfora u Mitrovici. Komandom Unmika... Ma, gde god su stigle, samo da im se omogući povratak.

- Uveravali su nas da je to nemoguće. Kazali su: Nemate uslova za to. Odgovorila sam: Kakvi uslovi! Mi želimo da se vratimo, to je jedini naš uslov. Onda su Francuzi obećali: Za mesec dana ćemo vam postaviti kontejnere u manastirskoj porti, za smeštaj. Ko da čeka taj mesec. Mi ne spavamo. Noći prolaze. Kakav je to san, kad nisi kod svoje kuće.

I, vratili su ih, nekoliko dana posle progona. Njih, osam monahinja, do Deviča je pratilo osam puta više vojnika!

Dočekao ih je oskrnavljeni manastir. Razvaljen ćivot Svetog Joanikija. U grobu, gde su bile njegove mošti, paljena vatra. Ikone u paramparčadi. Smrvljene relikvije. Svuda, naokolo, nagoreli zidovi manastira. Spaljen konak.

- Nema tih reči koje bi mogle da opišu bol našeg susreta sa svetinjom u ranama. Šta smo mogle? Prvo smo same raščišćavale ruševine, od nas osam, šest je prevalilo sedmu deceniju života. Ubrzo, monasi iz Dečana, Đurđevih stupova i Pećke patrijaršije, doneli su svećnjak i kandilo. Sveće i tamjan.

Trajala je molitva na ruševinama drevnog srpskog manastira iz 15. veka. Zvonili su glasovi monahinja za pevnicom, koje nema, a činilo se da udara o zvono, dok je spadao garež sa zidova i probijala škrta svetlost kroz razvaljene manastirske prozore. Francuski vojnici koji su dopratili monahinje-povratnike, spustili su oružje. Sudarali su se nemi pogledi vojnika. I potekle suze. Zaustavljale su se na bluzama, na mestu gde vojnicima, za vojničke časti, odličje prikače.

- Nastavili smo život u svojoj kući. U molitvi. Pritekao je i naš narod u pomoć. Obnovili smo manastir i konake. Obnovili, zajedno, duše svoje. Ali će bol iz marta, pre devet godina, ostati zauvek - neprebol.

SKUPŠTINA UPUTILA KRITIKE

DEVET godina od martovskog pogroma na KiM, Srbi i dalje žive u strahu i bez slobode kretanja, a međunarodna zajednica i nije pronašla ni procesuirala odgovorne za brojne zločine, poručeno je iz Skupštine Srbije. Poslanici vladajućih i opozicionih stranaka saglasni su da Srbima na Kosovu ni danas nije bolje nego pred martovski pogrom i da žive bez ikakvih ekonomskih perspektiva.

Predsednik skupštinskog odbra za KiM Milovan Drecun naveo je da je pogrom marta 2004. bio organizovan i planski i da su za njegove pripreme "znale pojedine obaveštajne službe, a posebno nemačka i američka".

Bivši ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović rekao je da se veoma mali broj prognanih vratio na Kosovo i da je mali broj kuća i stanova, crkava i manastira uništenih u pogromu obnovljen.

Poslanica DSS Sanda Rašković Ivić je navela da je položaj Srba na Kosovu i Metohiji "svakoga dana sve gori".

Dragan Marković Palma, lider JS kaže da “svake nedelje imamo napad na neku srpsku porodicu, a međunarodna zajednica nikada nije niti će pronaći počinioce”.

AKADEMIJA, LITURGIJA POVODOM devet godina od izbijanja najvećih etnički motivisanih napada na Srbe na Kosovu i njihovu kulturnu i versku baštinu od dolaska međunarodnih snaga, u nedelju 17. marta u 12.00 na Velikoj sceni biće održana akademija pod nazivom "Zločin bez kazne. Pogrom 17-18. mart 2004. Kosovo i Metohija". U crkvi Svetog Nikole u Prištini biće služena liturgija i pomen nastradalima u pogromu. Liturgiju će služiti vladika raško-prizrenski Teodosije a prisutnima će se obratiti i Aleksandar Vulin. (D. Z.)

POVOD - LAŽNA KAMPANJA ALBANACA

U TALASU nasilja 17. marta 2004. ubijeno je osmoro Srba.

Uništeno je ili do temelja spaljeno 35 hramova SPC, među kojima 18 spomenika kulture, poput hrama Bogorodice Ljeviške u Prizrenu iz 14. veka. Eparhija raško-prizrenska je objavila da je uništeno oko 100 crkvenih zgrada. Izgovor za pogrom bila je kampanja medija na albanskom u kojoj su lokalni Srbi optuženi da su psima naterali preko reke Ibar grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubinog Potoka, od kojih se jedan utopio u reci. Istraga Unmik policije utvrdila je da su optužbe bile lažne, a portparol međunarodne policije Neridž Sing izjavio je tada da su "preživeli dečaci posle tragedije bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela".

Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 mesec do 16 godina. U napadima na međunarodne snage bezbednosti ubijeno je 11 Albanaca.



JAVI SE, BEOGRADE

U DANIMA pogroma, Nataša Mirić iz Starog Grackog kod Lipljana, beleži svaki čas. Svaki dan. Ali, piše pismo Vladi u Beogradu:

- Nemoj da se stidiš, Beograde. Nas. Javi nam se ponekad. Mi se tobom ponosimo. I tebi se nadamo. Ako ne pomogneš... kome još da se nadamo? Mi iz našega Grackog nećemo. I nemamo kud. Ovde su nam i kolevke i grobovi. Javi se, Beograde.