Srbija još ima opasnog goriva

IAKO je glavni deo velikog spremanja u ”nuklearnom dvorištu” u Vinči završen, i dalje kolaju priče da je od opasnog goriva ponešto ostalo. Pominju se izvesne količine nuklearnog goriva koje postoje u reaktoru B, prerađeni prirodni uranijum u podrumu ”Vinče”, ali i gorivni elementi domaće proizvodnje koji postoje u popisima, ali se ne zna gde se tačno nalaze!

Pre samo dve godine, kada je 8.500 gorivnih jedinica sa istrošenim obogaćenim uranijumom dovoljnim za pet atomskih bombi otpremljeno u Rusiju, rečeno je da Srbija više nema goriva i da je ostao samo radioaktivni otpad, koji se čuva u hangarima ”Vinče”. Danas, međutim, postoje i drugačija objašnjenja.

- Niko ne zna precizno šta sve postoji od radioaktivnog materijala - kaže za ”Novosti” Uranija Kozmidis Luburić, predsednica UO ”Nuklearnih objekata Srbije”. - Priča o tim gorivnim elementima od uranijuma domaćeg porekla, koji nije obogaćen, datira još iz vremena kada je Jugoslavija imala ozbiljan nuklearni program i rudnike uranijuma.

I Jagoš Raičević, v. d. direktora JP NOS, potvrđuje da se iz dokumentacije zna da postoje gorivni elementi domaćeg porekla, različitog stepena izgaranja, koji tek treba da budu locirani u specijalnim ”kanalima”, u bazenu pokraj reaktora.

- Iz naučnih radova znamo da se sa tim eksperimentisalo još šezdesetih godina, ali u nedostatku dokumentacije, ne znamo gde se tačno nalazi - otkriva dr Raičević za ”Novosti”. - To nije jedino na šta ćemo naići pretražujući bazen. Tako smo prošle godine otkrili i visokoradioaktivno srebro. Reaktor i zgrada u kojoj se nalazi puni su izvora koji zrače i zato je neozbiljno kada pojedini nadležni govore da je reaktor samo ”prazna kanta”.

O gorivu koje pominje Raičević ne znaju ništa u Agenciji za zaštitu od jonizujućeg zračenja.

- NOS je dužan, prema zakonu, da evidentira i Agenciji prijavi sve količine nuklearnog materijala koje poseduje. O pomenutom materijalu nemamo evidenciju - kažu u Agenciji.

A upućeni tvrde da se u podrumima ”Vinče” čuvaju i radioaktivni gromobrani. Pozivajući se na međunarodne antiterorističke zakone, dr Bojan Radak, direktor Instituta ”Vinča”, nije želeo da govori o potencijalno opasnim materijalima koji postoje u krugu institucije na čijem je čelu. Ali, pre samo godinu dana u podrumu jednog od objekata Instituta ”Vinča” pukla je cev i voda se izlila u prostoriju u kojoj je otkriven prerađeni prirodni uranijum. Od ovog materijala, preradom i obogaćivanjem, dobija se gorivo za reaktor. Za ovaj materijal Uranija Kozmidis Luburić kaže da je odavno trebalo da se nađe u hangaru.

- I ne samo to, nego ko zna šta se još krije po podrumima ”Vinče” - tvrdi ona. - Ogroman broj radioaktivnih gromobrana je nelegalno skinut po Srbiji, jer je reč o unosnom poslu.

Nije poznato, dodaje, ni šta se sve čuva u najstarijem, hangaru 1 u Vinči. A da u ”Vinči” može da bude pronađeno nešto za šta se ne zna da postoji ne isključuje ni prof. dr Jovan Puzović sa Fizičkog fakulteta u Beogradu:

- Glavni problem je što nedostaje deo dokumentacije iz prethodnih decenija. Zato ne postoji detaljna evidencija, pa se može desiti da tamo stvarno ima radioaktivnog materijala koji nije zvanično zaveden.

Puzović objašnjava da prirodni uranijum, sve dok nije obogaćen, ne zrači mnogo. Tako da, tvrdi, ako je dobro upakovan, nije opasan po okolinu.

Za male količine prirodnog ili slaboobogaćenog goriva, potrebnog za rad istraživačkog reaktora RB, u Ministarstvu prosvete kažu da je pod kontrolom SRPNA i Međunarodne agencije za nuklearnu energiju.