Milo Lompar: Srbija kao kolonija krivice

DAVNO je bilo kada je Slobodan Jovanović napisao da ne postoji srpski kulturni obrazac. To je, dakle, fenomen dugog trajanja. On odslikava stoletni neuspeh da utvrdimo srpsku jezičku normu, da označimo mesto ćirilice u našoj javnoj svesti, da bez predrasuda i pouzdano sagledamo oblike srpske kulturne prošlosti, da sve to učinimo u skladu sa savremenim osećanjem nacionalne pripadnosti. Tako bismo interese srpske nacionalne egzistencije razložno doveli u vezu sa neporecivim činjenicama i evropskim nasleđem. Sve to izostaje usled vladajućeg rasporeda istorijskih i kulturnih sila.

Ovo je mišljenje Mila Lompara, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde predaje Srpsku književnost 18. i 19. veka i Kulturnu istoriju Srba.

* Tvrdite da smo lišeni svake svesti o srpskoj kulturnoj politici. Kakve posledice trpimo?

- Posledice? Neprestano se odvija proces u kojem se sve što je srpsko vremenom pretvara u srbijansko, s ciljem da ono što nije srbijansko vremenom prestane da se poima kao srpsko.

* Dajte karakterističan primer.

- Nema boljeg primera od Njegoša. Navršava se 200 godina od Njegoševog rođenja. Takve godišnjice su izuzetno retke. Zašto nemamo državni program o njenom obeležavanju? Zašto on nije nastao s obzirom na Republiku Srpsku i Crnu Goru? Zašto on nema svoj udeo i u srpskoj zagraničnoj zajednici? Zar to nije reprezentativna figura srpskog kulturnog obrasca?

U građanskoj epohi, Njegoš je poiman kao reprezentativni pesnik srpstva; u komunističkom vremenu, kada je na delu "strategija desrbizacije Njegoša" (Vahtel), prevashodno je ideološki stilizovan kao pesnik slobode. Ako u javnoj svesti zatomljujemo i krivotvorimo i pojam srpstva i pojam slobode, onda je na delu kolonijalna politika koja isključuje srpsku kulturnu politiku.

* Kako se dogodilo da, kao što kažete, naša javna svest postane plod ukrštanja različitih kulturnih politika od kojih nijedna nije

srpska?

- Usled dejstava različitih činilaca. Postoje konstantni interesi koji nalažu onemogućavanje svake svesti o srpskoj kulturnoj politici. Premda postoje znanja o kulturnoj politici kao najdelotvornijem postamentu svih politika koje za njom mogu uslediti, naša javna svest ih samouvereno ignoriše. Postoji produženo i osnaženo dejstvo titoističkog nasleđa u našem vremenu: to nasleđe je presudan institucionalni oblik jednog dugotrajnog istorijskog kretanja.

* Rezultati su veoma uočljivi...

- Upravo ovih dana History Channel prikazuje seriju "Hrvatski kraljevi". Mi tako nešto ne možemo ponuditi ovom televizijskom kanalu. Zašto? Jer, nismo ni napravili - za takvu svrhu - dokumentarnu i igranu seriju o našem srednjem veku, u kojem ima međunarodno prepoznatljivih figura, poput kralja Milutina, cara Dušana i despota Stefana, niti o našoj novovekovnoj istoriji, sa međunarodno prepoznatljivim događajima, poput Karađorđevog ustanka, Bregalničke ili Kolubarske bitke, sa međunarodnim figurama, poput Vuka Karadžića ili Ive Andrića.

* Kako tumačite vesti da su Hrvati počeli da svojataju ćirilicu: nedavno su akademici HAZU govorili o hrvatskoj ćiriličkoj baštini i istakli da je Miroslavljevo jevanđelje pisano "hrvatskom ćirilicom", podiže se spomenik "hrvatskoj ćirilici" u Širokom Brijegu...?

- Postoji kontinuitet hrvatske kulturne politike: kao što je Gaj 1843. godine mogao da napiše kako su ilirci prigrlili srpski jezik, kao što je potom podloga Maretićeve gramatike (1899) bila Vukova tradicija, ali sada smeštena u okvir srpskohrvatskog jezika, tako je Matica hrvatska mogla 1971. godine da oglasi prevaziđenost i Bečkog i Novosadskog dogovora u ime hrvatskog književnog jezika, da bi Ustav Hrvatske 1974. godine zakonski nametnuo Srbima u Hrvatskoj da govore hrvatskim jezikom. To je postepeno kretanje ka željenom cilju. Ono se - na isti način - ponavlja u sadašnjem nametanju crnogorskog jezika.

Kada je reč o ćirilici, valja uočiti da je na delu ponašanje koje je u skladu sa opštom shemom dejstva hrvatske politike: bilo da je reč o jeziku, bilo da je reč o Banovini Hrvatskoj, hrvatska politika podrazumeva da se ono što je jednom određeno kao hrvatsko zauvek smatra takvim, da ne podleže nikakvom naknadnom razmatranju, dok je sve što je imenovano kao srpsko ili zajedničko ostalo zauvek problematično, osenčeno sumnjom i vazda podložno preispitivanju.

* Kako bi trebalo da se postavimo prema takvom ponašanju?

- Tome se - sem iz naučnih i moralnih razloga - ne treba čuditi, jer je na delu kretanje po utrvenom putu. Tome se, međutim, treba protiviti sa naučnog i institucionalnog stanovišta. Ključno pitanje glasi: zašto ne dolazi do protivljenja? Zato što nema srpske kulturne politike. Zašto, međutim, nema volje da je bude? Zato što ona smeta u nametanju i usvajanju kolonijalno-okupacionog položaja našeg naroda.

* Upozorili ste da se srpska nacija kroz čitav 20. vek neprestano dezintegriše, dok se hrvatska neprestano konstituiše. Da li su to rezultati sprovođenja kulturnih politika?

- Tu je ključno različito shvatanje jugoslovenstva. Za hrvatsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je prevashodno bilo sredstvo za ostvarivanje nacionalne emancipacije, sredstvo koje vodi do samoostvarenja kao trostrukog cilja: državnog, diskriminatorskog i dominacijskog. Za srpsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je uvek bilo cilj kojem su podređeni svi elementi samoostvarenja. Otud je nastala srpska težnja za poistovećivanjem sa Jugoslavijom: i kada su težili dominaciji, Srbi su nastojali da nestanu u jugoslovenstvu. Tako su Srbi bili podložni nestajanju u Jugoslaviji, dok su Hrvati pripadali suprotnom procesu: nastajanju kroz Jugoslaviju. Nestankom Jugoslavije, Srbi bivaju zatečeni u nestajanju. Iz te situacije neophodno je osmisliti srpsko stanovište.

* Kako vidite sadašnju poziciju Srbije? Stvara li se od Evropske unije novi mit, kao zamena jugoslovenskom?

- Kao mitska predstava, oličena u sloganu da Evropa nema alternativu, koji je sasvim na snazi, bilo koji oblik podređivanja srpskih interesa, u formi "jugosfere" ili balkanskih regionalnih prožimanja, uvek će stvarati privilegovano područje za političko i kulturno rasprostiranje pojma srpske krivice.

Nije to psihološka nego iskustvena i istorijska istina. Još je Stojan Novaković, kao carigradski poslanik, opazio - kako kaže - da nam Rusi ne daju u Makedoniju zbog Bugara, dok nam Austrija ne da u Bosnu, pa je zaključio: "ispada da je srpski narod za nešto kriv". Zar današnje protivrečnosti u zapadnom ponašanju prema Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj, zar poslednje presude Haškog tribunala, zar neosvrtanje na osnovna prava srpskog naroda u Crnoj Gori, ne otkrivaju isto nastojanje? Spoljni interesi, dakle, diktiraju istorijsko nastajanje predstave o srpskoj krivici.

Srpsko stanovište, međutim, predstavlja pouzdanu osnovu da se to prepozna. Čitav devetnaesti vek pokazuje kako je teška politika i kako je moguća kulturna politika sa pozivanjem na srpsko stanovište. Ako se uzme u obzir nasleđe HH veka, samo nam srpsko stanovište obezbeđuje neideologizovane i raznorodne - ne nužno uspešne niti lišene odricanja - odnose sa okruženjem.

* Šta nas čeka ako se stvari ne promene?

- Ako se pak nastavi sadašnje istorijsko kretanje, u opštem privrednom ambijentu očvrsnuće kolonijalni poredak, dok će u društvenom području dobiti svoje zasade - ideologizovana krivica. Možda je to poslednje ishodište vladajućih stremljenja: Srbija kao kolonija krivice.