Običaji: Sa komšijom ni kafica

MA u kom delu grada da se zateknete - makar i prvi put u životu - ako uđete u neku od lokalnih malih prodavnica, u Srbalja znanih kao „str“, gotovo izvesno radnik će vam se obratiti sa: „Izvoli, komšo“. I nema situacije koja će bolje dočarati koliko se institucija komšiluka u Srbiji promenila jer svedoči da, istina samo u gradovima, komšije sve manje poznajemo.

A komšija je u Srbiji uvek bio institucija. Glavni je junak hrpe poslovica - od onih koje tvrde da je važniji od brata i bliži od košulje, do one, daleko poznatije o komšiji i njegovoj bez razloga i povoda omrznutoj kravi. Nekada je obavezan deo odrastanja bila krađa komšijinih trešanja, a danas se mnogo češće krade njegov bežični internet. A otkako živimo u sve manjim stanovima i sve većim zgradama, čini se da su nam komšije prostorno sve bliže, ali da prijatelje ipak tražimo negde dalje.

- Mi smo zapravo sve više upućeni na komšije jer sve češće živimo u zgradama sa mnoštvom stanova - objašnjava dr Mina Petrović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. - Upućeni smo na komšije jer od njih zavisi kvalitet života pod zajedničkim krovom. A pošto u zgradi često žive različiti ljudi, neretko je teško organizovati zajedničke poslove i uskladiti interese. Zato se dešava i da biramo gde ćemo živeti u odnosu na to kakav je komšiluk.

Možda je baš život u zgradama gde pod istim krovom ima i desetina stanova pravi test i pokazatelj razvijenosti komšijskih odnosa u Srbiji 21. veka. A primeri su, kao i uvek, različiti. Najviše je naravno onih negativnih. Veliki broj zgrada u Beogradu nema čak ni kućni savet, odnosno skupštinu stanara, jer stanari čak ni oko toga ne mogu da se dogovore. A bez skupštine nemoguće je organizovati gotovo nikakav zajednički posao ili konkurisati za pomoć koju opštine nude za održavanje i popravke. Kad komšije ne mogu da se slože dobijamo originalna rešenja poput zgrade na kojoj je čitava fasada renovirana osim na delu koji pripada stanu inadžije koji nije hteo da se uključi u akciju. Ili, krov sa koga je sneg očišćen samo na jednoj polovini jer stanari drugog dela zgrade nisu hteli da plate.

Ništa od toga, međutim, nije tekovina novog doba i famozne otuđenosti. Inaćenje i svađe oduvek su jedna od glavnih uloga institucije komšije. Još od kako su se, čim su se doselili na Balkan ona dvojica Slovena potukli oko međe, u Srbiji se ništa nije promenilo.

Komišijske razmirice i dalje su redovne na repertoaru parničnih sudova - priča nam jedan beogradski sudija. - U prigradskim i ruralnim sredinama glavni razlog svađa još su nerešeni imovinski odnosti i čuvene međe. I u urbanim sredinama imamo brojne živopisne situacije. Od žene koja tuži komšiju što joj je namerno oštetio kućicu za pse, do rasprava zbog buke koje su se završavale potezanjem cigle sa obližnjeg gradilišta.

I mada se nam komšije sve ređe dolaze na kafu, ne treba tako lako presuditi da smo zbog posla i ubrzanog života više nemamo vremena da se družimo. Jednostavno - blizina više nije presudan faktor na osnovu koga biramo prijatelje.

- Nismo više upućeni na druženje samo sa ljudima koji žive u susedstvu - kaže dr Perović. - Čini mi se da je odnos sa komšijama i dalje korektan. Ljubazno se javljamo jedni drugima i pomažemo kada je to potrebno, ali prijatelje ne tražimo obavezno u komšiluku.

Da institucija komšije među Srbadijom jošte živi, najbolje se vidi kada se malo izvučemo iz urbane džungle i posetimo naše rođake sa sela. Jer tamo ljudi i dalje znaju gde komšija drži ključ, a svaki pridošlica se munjevito identifikuje uz pomoć efikasne komšijske „obaveštajne službe“. I kada uđete u radnju prodavac će vam umesto: „Izvoli, komšo“ bez greške reći: „A, ti došao kod Neše?“. I usput ispričati čitavu porodičnu istoriju narečenog Neše.