DANAŠNJI 60-godišnjaci i 70-godišnjaci mogli bi da se pohvale da su među najzadovoljnijim generacijama u Srbiji. Dok u pošti podižu skromnu penziju, jer su je dočekali na birou, dane provede po čekaonicama domova zdravlja zakazujući preglede i čekajući terapiju, za sebe bi verovatno rekli sve osim da su na dobitku. Ipak, oni su uspeli da žive bolje od svojih roditelja, da zarađuju u vreme najboljeg standarda u zemlji i da veruju da će njihova deca kvalitetom života nadmašiti i njih. Treće doba verovatno je mnogima demantovalo ubeđenja, ali generacije posle njih uspele su od srećnog vremena da uzmu još manje.

Gledano po platama, najbolje se zarađivalo između 1970. i 1980. Iako je industrijska proizvodnja naredne decenije skoro duplirana, prosečna zarada je nije pratila. Današnji 60-godišnjak te 1970. je imao 20 godina. Ako nije završavao fakultet, posao je verovatno već imao, i svake sledeće godine makar za „mrvu“ imao veću platu.

- Zaposlila sam se 1977. godine, a suprug je radio već dve godine - priseća se Ljiljana Rackov, iz Beograda. - U tih nekoliko godina renovirali smo stan, kompletno ga opremili, kupili auto i plac. Bilo je tu i kredita, ali ih nismo osećali. Sve vreme smo, uz dvoje dece, pristojno živeli i svake godine letovali. Sada smo oboje u penziji i na hranu odlazi 80 odsto primanja.

Već od 1982. godine zarada je počela da se „topi“. Tokom 1993. vredela je svega 14 odsto one iz 1971, kaže statistika, a život pamti da se za nju nije mogao kupiti ni kilogram jabuka. Dok stigne do džepa inflacija bi je „pojela“. Ni do kraja prošlog veka plata nije uspela da stigne onu sa početka sedamdsetih, popela se svega do trećine. Ali, kada platu od pre četiri decenije pretvorimo u hranu i piće, statistika će razočarati mnoge. Cifre kažu da smo danas najbliži standardu od pre ravno četiri decenije, a da bi, ako se vodimo brojkama, trebalo da žalimo najpre za 1979. godinom.

- Struktura potrošnje i kupovna moć prosečne plate se nije bitno promenila - kaže Miroslav Zdravković, urednik portala „Markoekonomija“. - Grafikoni i bruto domaćeg proizvoda, i plata, i industrijske proizvodnje govore da su svi pokazatelji isti kao i pre 40 godina. Različita je demografska struktura, mnogo je više starije populacije, a sve manje mlađih. Nezaposlenost je sada mnogo veća, a troškovi stanovanja su nekada bili neuporedivo manji. Mnogo se lepše živelo sedamdesetih. Ako pogledamo visinu realnih plata, najviši životni standard zabeležen je 1979. godine.

Prosečan građanin Jugoslavije 1972. godine je za svoju platu mogao da kupi skoro 550 kilograma hleba. Sa ovogodišnjim januarskim prosekom može da pazari oko 460 kilograma. Mereno u krompiru, plata je sada lakša 50 kilograma - nekada 786 naspram 732. Zato pasulj, i pored devalvacija i denominacija, od plate ne odstupa. I pre 40 godina i danas mesec dana rada vredi ravno 166 kilograma ove namirnice.

Jedna plata je, međutim, nekada bila dovoljna za gotovo 68 čokolada od 100 grama, a od današnje bi se moglo kupiti 333. Tu je i domaći mladi sir, pa i kokošija jaja, koja poskupljuju poslednjih dana. Ona stara plata bila je dovoljna za 1.685, a današnja za 2.440 komada. Piletina nam je dostupnija, ali teletine sada jedemo značajno manje.

Većini, međutim, ovo poređenje neće se poklopiti sa ličnim sećanjem. Kvalitet života ne podrazumeva samo ekonomske parametre, već ga čine i zdravstveni uslovi, socijalni život, obrazovanje...

- Najveći broj ljudi je sigurno ranije živeo bolje i bez sadašnjih tehnoloških dostignuća, jer za njih nije ni znao, ali je činjenica da su primanja bila realno veća jer se više stvaralo nego danas - kaže ekonomista Dragovan Milićević. - Beograd je imao 230.000 industrijskih radnika, a danas samo 13.000. Eto razlike. Nezaposlenost, pogotovo stručne radne snage, bila je beznačajna. Raspodela društvenog bogatstva je bila daleko pravednija i ravnomernija, društveni sistem je, jednostavno, bio više okrenut pojedincu nego danas. Da ne govorimo o kvalitetu obrazovanja, zdravstvene zaštite. Tranzicija je počistila srednji sloj i svela društvo na klasu bezobrazno bogatih, koji sigurno imaju bolji kvalitet života nego ranije, i klasu sirotinje, koja neuporedivo gore živi. Praktično, imamo godine koje su pojeli skakavci, kako je govorio Pekić.

Kvalitet života je danas lošiji, kaže Milićević, i zato što je čoveka napustilo društvo, pa je prinuđen da se okrene sebi. Život čine i socijalni kontakti. Danas za njih nemamo ni para ni vremena, jer brinemo za goli život.

Današnjem građaninu ne treba opisivati koliko mu je teško da sačuva posao i koliko strepi hoće li plata uopšte stići. Sociolog Vladimir Vuletić upravo to opisuje kao jednu od glavnih razlika između današnjeg i prošlog doba.

SVIMA PO STAN POVODOM dve decenije rada „Fabrike kablova Svetozarevo“, na zboru radnika odlučeno je da se svim zaposlenim koji do 17. decembra napune deset i više godina radnog staža dodeli stan - stigla je vest 1975. godine iz Svetozareva, današnje Jagodine. Nešto kasnije, sto radnika sa porodicama se uselilo u nove stanove. Tako je bilo i u drugim firmama.
- Imao sam nepunih deset godina staža kada sam dobio stan - priča Branislav S., metalostrugar u penziji. - Iz ovog ugla, gde smo sada, te godine deluju mnogo lepo. Imali smo i tada kredite, ali smo mogli da ih otplaćujemo. Iste godine kada sam dobio stan kupio sam i kola, a letovanje je bilo obavezno. Radio sam mnogo, ali sam mogao da zaradim i više od svog generalnog direktora.

- Činjenica da su tada građani imali posao, zdravstveno, penziono osiguranje, mogućnost da podižu decu, samo govori da se sigurnost podrazumevala - kaže Vuletić. - Tada je čovek znao da će tamo gde se zaposli dočekati i penziju. Period od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina je vreme naglog prosperiteta. Ljudi su mogli da se nadaju stanu ili povoljnom kreditu za izgradnju kuće. Sredinom šezdesetih godina država je zaključila da su se ljudi dosta odricali, pa je krenulo zaduživanje. Mnogo novca je stizalo i od naših zemljaka na radu u inostranstvu. Došlo je do uvećanja potrošnje i industrijalizacije i širok sloj stanovništva je dobro živeo.

Tada je počela masovna kupovina televizora, automobila. Već sredinom naredne decenije dugovi pristižu na naplatu. Priča se o privrednim reformama, pa je poslednji talas veće javne potrošnje u prošlom veku bio početkom devedesetih godina.

- Sličan porast potrošnje smo imali pre oko pet godina - kaže Vladan Božanić, iz Republičkog zavoda za statistiku. - To je poslednji put da smo imali veći ekonomski rast. Od 2009. počinje pad. Sve je veća nezaposlenost i sve je više siromašnih. Ako ne zaustavimo veliku javnu potrošnju, neće nam biti bolje. Privreda je, jednostavno, na kolenima.

BILI SMO BOLJI

VEĆINA republika bivše Jugoslavije je po nivou ekonomske razvijenosti na početku tranzicije, 1990. godine, bila ispred socijalističkih zemalja tadašnje istočne Evrope. Prva tri mesta po BDP-u po stanovniku zauzimale su Slovenija, Hrvatska i Srbija, a ispred Bosne i Hercegovine su bile samo Češka i Slovačka.

- Devetnaest godina kasnije odnosi su potpuno drugačiji - Slovenija je zadržala prvo mesto, Hrvatska je na solidnom četvrtom, a na začelju su Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija - rekao je Dušan Jakšić, član Senata Republike Srpske. - Relativni nivo razvijenosti su pogoršale samo Srbija i Bosna.