Posao državnog službenika i dalje popularan u Srbiji

REDOVNA plata, sigurna penzija - filozofija je uspeha mnogih roditelja koji već decenijama unazad ubeđuju sopstvenu decu da je „jedini pravi posao onaj u državnoj službi“. I mada bi se, makar na prvu loptu, ova teza lako mogla ismejati - statistika je baš na strani roditelja.
Naša država direktno zapošljava najmanje 310.000 ljudi u svojoj upravi, organizacijama socijalnog osiguranja, zdravstvu i obrazovanju, a ako se ovoj armiji dodaju i zaposleni u javnim preduzećima, ispada da je država direktni poslodavac za najmanje 450.000 radnika.

Ni tu se, međutim, ne bi olako mogla da staviti tačka jer se na ovaj spisak može dodati i dodatnih 100.000 prezimena pobrojanih po kadrovskim službama raznih agencija i ostalih „nezavisnih istitucija“ čije postojanje, na kraju krajeva, aminuje Vlada Republike Srbije.
Rečeno jezikom brojki, skoro svakom trećem radniku je država - na ovaj ili onaj način - poslodavac. Koliko, makar u ovim ciframa, „šijemo“ Evropu, vidi se po njihovim podacima koji kazuju da je u zemljama EU učešće ovih radnika značajno manje pa nameštenici u ukupnom broju zaposlenih ni u kom slučaju ne čine više od 20 odsto.
- Danas se posao u državnoj službi smatra apsolutnom privilegijom - ocenjuje Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. - A zavladao je i pravi „grabež“ da bi se do njega došlo.

Ni to, smatra Savićeva, nikoga više ne bi trebalo da iznenađuje jer je spisak povlastica sasvim pozamašan, pa čak i u odnosu na neke „ozbiljnije“ zemlje:
- U realnom, odnosno privatnom sektoru, koji upošljava više od milion ljudi, plate zavise od učinka svih zaposlenih, ali i od globalnih problema kao što su pad izvoza, ekonomska kriza... Zato i radnik deli sudbinu svog poslodavca jer zavisi od njegovog profita. To, međutim, nije slučaj u državnim službama. Plate su redovne, očekuju se „u dan“, plaćeni su svi doprinosi, a moguće je planirati i kreditnu zaduženost...

Osim finansijskog argumenta, u korist teze da je činovnik zapravo privilegovani građanin mogu se potegnuti i oni kojima se dokazuje sigurnost stalnog radnog mesta.
- Zaposleni u državnoj službi imaju veća prava od ostalih jer im je teže uručiti otkaz, veće su im otpremnine, plaćen im je prekovremeni rad, topli obrok, regres, prevoz, dnevnice za putovanja... Praktično, ovi radnici imaju sve ono za šta se sindikati bore, odnosno, upravo je u tom segmentu zadržano ono najbolje iz samoupravljačkih sistema - primećuje Savićeva.

Nije zgoreg ni pomenuti da su kolektivni ugovori, kojima se garantuju proširena prava radnicima - jubilarne nagrade, bonusi, dodatni slobodni dani i slično - potpisani upravo u državnoj administraciji i svim javnim ustanovama i preduzećima.
- Svi mi to zajedno plaćamo pa se zato ovi ugovori u celosti i poštuju, što naravno u privatnom sektoru ni izbliza nije tako - dodaje Savićeva.


Tako i sindikalci ne misle da je radnicima državne uprave, administracije, javnog sektora... tesna koža i da im se loše piše. Da je radno mesto činovnika sigurnije, možda i od same države, vidi se i kroz najbližu nam istoriju - od 2000. do danas njihov se broj, za razliku od privatnog sektora, nije značajno pomerao, a spisak radnika nije drastično ni narušila „opaka i surova tranzicija“. Tako je za dve godine posao izgubilo pola miliona ljudi, ali u državnoj službi samo njih 5.000.

A po svemu sudeći, država je i darežljivija. Prosečna mesečna zarada u javnom sektoru je za oko 15 odsto viša od republičkog proseka, a za četvrtinu veća u odnosu na kolege iz „privatnog sektora“. I ne zavisi od poslovnih uspeha koji se dokazuju na svirepom tržištu.
Znači li to da su proizvodne radnike, zanatlije i trgovce na kraju pobedili činovnici?
- Zarade u javnom sektoru su u proseku za 7.000 veće od onih u privredi što je svojevrstan paradoks - potvrđuje i Dragoljub Rajić, iz Unije poslodavaca Srbije. - Tolike razlike nisu opravdane, a ipak se iz budžeta izdvajaju ogromna sredstva upravo na njih. I iz Međunarodnog monetarnog fonda je stigla primedba da njihov udeo u bruto društvenom dohotku ne bi smeo da prelazi deset odsto, a on je danas skoro 13. Poređenja radi, u Evropi se izdvajanja za plate kreću između šest i sedam odsto BDP-a, odnosno upola manje nego u Srbiji.

Tvrdnju da su službenici, iako primaju u proseku po 38.000 dinara, zapravo preplaćeni, opet je potvrdila matematika.
- Standard radnika koji se bave državnim poslom je nesumnjivo bolji od onog koji žive radnici privatnog sektora - smatra Rajić. - Istraživanja su jasno pokazala da je njihova produktivnost na poslu 45 odsto, a produktivnost radnika u privatnom sektoru je 147,2 odsto, odnosno „privatnici“ su tri puta efikasniji od državnih radnika. Efektivan rad u državnoj administraciji je tako svega tri sata i 50 minuta, a njegovog kolege u realnom sektoru sedam sati i 10 minuta. To znači da se koristi samo zakonska pauza i skoro ništa više. Ostalo vreme se radi.

Samim tim, zaključuje Rajić, radnici privatnog sektora su više opterećeni poslom, daju bolje rezultate, a slabije su plaćeni. Ipak, ne misli ni da svima „u službi države“ uvek cvetaju ruže.
- Pripravnici i praktikanti, uprkos fakultetskim diplomama, rade za 22.000 dinara. Isto tako, lekari koji su tek zasnovali radni odnos primaju manje plate od republičkog proseka. Do privilegija koju donosi državni posao se dolazi vremenom i to u proseku sa najmanje pet pa do deset godina staža. S druge strane, sigurnost od samog početka osećaju zaposleni u, na primer, u vojsci, oni na višim položajima u policiji, lokalnoj samoupravi, državnoj upravi, a najviše u javnim preduzećima i državnim agencijama gde plate gotovo ne idu ispod 65.000 i 70.000 dinara.