Ostaju bez prava glasa i bez imovine

VIŠE od 12.000 odraslih u Srbiji u ovom trenutku lišeno je poslovne sposobnosti. U pitanju su osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, kojima je sudski oduzeta poslovna sposobnost: pravo na brak, rađanje dece, glasanje, rad, upravljanje sopstvenom imovinom, udruživanje bilo kakve vrste...

- Oni, praktično, postaju građanski mrtvi - kaže Lea Šimaković, iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S. - Tretirani su kao objekti koji moraju da dobiju zaštitu, što omogućavaju zastareli Porodični zakon i Zakon o vanparničnom postupku.

U momentu kada ih sud liši poslovne sposobnosti, određuje im se staratelj. To može biti bliži ili dalji srodnik, radnik centra za socijalni rad, ali i neko iz psihijatrijske ustanove ako su u nju smešteni. Staratelj brine i o imovini tih lica i nasleđuje je posle njihove smrti. Upravo u ovom segmentu, navodi Lea Šimaković, moguće su manipulacije:

- Ne postoje podaci koliko je njihove imovine nasledila država, kada su njeni organi bili staratelji. Nema ni podataka da li su otkrivene manipulacije, ali se o tome uveliko ”šuška”.

Prema nedavnom istraživanju, u skoro trećini slučajeva organ starateljstva su centri za socijalni rad, koji imaju trostruku ulogu - oni podnose predloge za lišenje poslovne sposobnosti, bivaju staratelji i ujedno obavljaju monitoring kako se starateljstvo obavlja i raspolaže imovinom te osobe. U MDRI-S kažu da je u pitanju sukob interesa, koji omogućavaju loši propisi.

Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, u Srbiji je pre godinu dana 11.721 odraslo lice bilo pod starateljstvom. Da bi se dobio broj poslovno nesposobnih, tom broju treba dodati i nemali broj onih nad kojima je formalno-sudski produžena roditeljska briga, koja nije kvalifikovana kao starateljstvo.

Analizirajući sudska rešenja u poslednje dve godine, MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava došli su do zaključka da se poslovna sposobnost oduzima olako, u kratkom postupku, i da sama procedura ne garantuje pravo na pravično suđenje. Većina postupaka dovodi do potpunog lišenja sposobnosti, dok se delimično, takođe predviđeno zakonom, retko primenjuje.

Samo u 1,5 odsto slučajeva sud je odbio zahtev za lišenje sposobnosti. U 87 odsto slučajeva nije čak ni saslušao osobe o čijem je životu odlučivano, već su odluke donošene na osnovu lekarskih dijagnoza i problematičnih nalaza veštaka. Ove nedostatke prepoznali su i neki viši sudovi i oborili rešenja osnovnih.