SILOM možda možemo da izgubimo kosovsku zemlju, ali kosovski zavet i etos jedino mi možemo sami da izgubimo. Srbija danas ima moralno pravo da ne prihvati dobrovoljno da joj se teritorija silom amputira.

Doktor Radovan Bigović, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, ovako vidi kosovsku buktinju, koju pronosimo kroz vekove i koja se ponovo užarila poslednjih meseci. On u ovom razgovoru pokušava da raskrinka psihologiju poraženih koja se Srbima uvukla pod kožu i da predloži duhovne lekove za ublažavanje decenijskih trauma.

* Kuda će Srbija, raspeta između kosovskog mita, brutalne stvarnosti u pokrajini i pomalo mazohističkog stremljenja Evropi?

- U ovom trenutku izgleda da nema dobrog političkog i državnog rešenje za Kosovo. O njemu danas ne odlučuje Srbija, već velike sile. Srbija je pred teškim izazovom da predloži i pronađe najmanje loše rešenje, da zaustavi agoniju, da spreči novo nasilje i novi egzodus Srba sa Kosova, da sačuva kulturno i sakralno blago koje ima evropski značaj.

SEKULINO JEVANĐELjE U CPC * KAKO kao Crnogorac po rođenju gledate na administrativni teror nad SPC u toj državi i režimsko protežiranje nekanonske Dedeićeve crkve?
- Crnu Goru potresa sveopšta kriza, a na prvom mestu kriza identiteta. Na udaru je sve ono što je bitno: jezik, vera, kultura, nacionalna samosvest, moral, ekonomija. Za potrebe dnevne politike falsifikuje se istorija. Atakuje se i na Pravoslavnu crkvu kroz zahteve za autokefalnost i pokušaje da se funkcionalizuje u kodove crnogorskog nacionalizma i crnogorske državotvornosti, iako je ona jedina samostalna i nezavisna ustanova u Crnoj Gori. Svim ostalim je mozak izvan Crne Gore. Takozvana CPC je u crkvenom smislu, jednostavno, ništa. Program te organizacije nije Jevanđelje Hristovo, već politička ideologija Sekule Drljevića.

* Da li je za to nužan sizifovski napor, jer su velike sile protiv nas?

- Bilo bi razumno da Srbija, odlučno i jasno, predloži istinsko pomirenje Srba i Albanaca, da se svi sporovi i otvorena pitanja rešavaju mirno. Tamo treba da se uspostave što pre red i mir, kako bi svi ljudi bili slobodni. Ceo region treba demilitarizovati, preseći puteve kriminala, droge, trgovine ljudima. Svim ljudima mora da se omogući sloboda kretanja, posao, da se svi prognani i izbeglice vrate. Srbija nema silu da povrati suverenitet nad Kosovom, ali treba da ima snage i hrabrosti da sama dobrovoljno ne legalizuje nepravdu i nasilje. Mora da prkosi zlu i nepravdi, ma od koga dolazili. Zbog straha ili kratkoročnih utilitarnih razloga ne treba da pljune na istinu, vrednosti, moral, ljudsko dostojanstvo, nevine žrtve. I u najtežim momentima treba sačuvati savest i osećanje za pravdu, pravičnost i istinu.

* Pristajete li na uprošćenu sliku da se u dilemi Kosovo ili Evropa postavlja izbor između nebeske i zemaljske Srbije?

- Ima i gore od Evropa ili Kosovo. Možda ni Kosovo ni Evropa. Već duže vremena mi odnos EU i Srbije sve više liči na odnos dželata i žrtve. Što je dželat suroviji to se žrtva sve više vezuje za njega. Uvreženo je mišljenje na Zapadu da Srbi jedino razumeju jezik sile. Neki naši političari falsifikuju stavove evropskih zvaničnika o odnosu Srbije i EU. Tumače ih jednostrano i na način kako to paše njihovoj politici. To u narodu stvara konfuziju, pa i gnev. Srbija treba da učini sve što je do nje da postane članica EU, da ima dobre i prijateljske odnose sa susedima, sa svim evropskim državama, Rusijom, SAD, Kanadom, Australijom, Kinom... No, to je dvosmerna ulica. Nama Evropa treba da pomogne da opstanemo, a ne da propadnemo.

* Gledajući rezultate popisa i čitajući novine, izgleda da smo ovom drugom trenutno bliži. Ima li kraja opštoj socijalnoj eroziji i kolektivnoj anesteziji?

- Uhvatila nas je psihologija poraženih, ali ne treba zaboraviti da su porazi u utakmici života neminovni. Nekad su oni lekovitiji od pobede. Pametni ljudi i narodi iz poraza uče i brzo poraze transformišu u pobede. Najgore je očajanje i apatija. Siguran sam da će da nas probudi život. Zbog teške situacije u celoj zemlji ne treba širiti paniku, defetizam, strah, katastrofične i apokaliptične ideje. Svi smo mi na ovoj zemlji privremeno. Ona nije naše vlasništvo. Njen vlasnik je jedino Bog. Mi smo tu samo podstanari. Bog, recimo, nije dao nijednom narodu jednu teritoriju za svu večnost pa ni Srbima Kosovo. Patološka vezanost za zemlju nije svojstvena hrišćanima. Čak i gubitak teritorije nije kraj istorije, kraj postojanja, nije smak sveta. Hvala Bogu, imamo dovoljno prostora i da nas je pet puta više. Imamo bogatu zemlju koja može da hrani sve.

* A, imamo li lidere i kulturnu elitu kadru da nas probudi životom?

- To ne sme da zavisi ni od jednog lidera, ma ko on bio. To je stvar celog naroda. Isuviše mnogo očekujemo od lidera i države. Očekivanja su nam često nerealna. Nama je neophodno da se svi trgnemo, promenimo, prepravimo i potrudimo da preusmerimo tok istorijskog kretanja.

ZARATILI BISMO 6. OKTOBRA * ZAŠTO se javno radujete što nije bilo 6. oktobra?
- Radujem se na prvom mestu što nije bilo osvete i revanšizma i što se od tada na vlast dolazi i s nje odlazi mirnim putem, na izborima. Da se desio 6. oktobar, kako su neki priželjkivali, strah me je i da pomislim šta bi se kod nas desilo. Nije isključeno ni građanski rat. Partijski i ideološki sukobi bi se produbili. Osveta i revanšizam ne bi bili izbegnuti.

* Ovih dana se potvrđuje vaša teza da je najbolja ona vlada koje više nema. Jedan lider reče nedavno da je kod Tita bilo bolje. Zašto nam je nostalgija zamena za sadašnjost?

- U ljudskoj je prirodi sklonost da se idealizuje prošlost, prethodne forme života. U prošlosti je sve dobro, u sadašnjosti sve rđavo. Naše usmerenje treba da bude prvenstveno prema budućnosti, jer je prošlost nepovratna. Ali, iz nje treba čuvati sve ono što je dostojno da bude sačuvano.

* Kako reagujete na ocene ovdašnjih "luteranaca" da je SPC retrogradna, da šest vekova nije izgovorila novu reč? Mora li SPC da se modernizuje kako bi ugodila svim ideološkim bojama?

- Suština Crkve je u svim epohama ista. Ono što se menja su forme crkvenog života kroz koje se ta suština manifestuje. Crkva danas treba da pronađe adekvatan jezik kojim se obraća svetu kako bi je razumeo. Danas postoji veliki raskorak između slike drugih o Crkvi i nje same o sebi. Neke kritike koje joj se upućuju nisu bez ikakvog osnova. Toga su svi svesni. Zato se ulažu napori da ona uspešno odgovara na izazove i probleme savremenog čoveka. Izvesna "modernizacija" i osavremenjavanje je potrebno, ali samo do one mere dokle to ne ugrožava samu njenu suštinu.

* Je li ekumenizam izdaja pravoslavlja ili pokušaj uspostavljanja jedinstva hrišćanske ljubavi?

- Ekumenizmom se danas označava mukotrpni proces podeljenog hrišćanskog sveta da povrati izgubljeno i razoreno jedinstvo. Sve hrišćanske crkve, u meri svojih mogućnosti, daju svoj doprinos da dođe do ponovnog jedinstva hrišćanskog sveta. Tome se odupiru pojedinci i grupe u raznim sredinama, pa i kod nas. Međutim, nijedan hrišćanin, kojemu nije umrla savest, ne može da prihvati da je podela i raskol normalno stanje Crkve. Unutarcrkveni i međucrkveni dijalog nije izdaja, izraz diplomatije i taktike, već manifestacija same prirode Crkve.

* Kako da se delikatno pitanje dolaska pape u Srbiju reši između te potrebe za dijalogom i one anegdotske izjave patrijarha Pavla: "Dobro nam ne došao", koja još odzvanja?

- Za tu anegdotu ne znam. Da li će papa doći u Srbiju ili ne, mogu samo da nagađam. Odgovor jedino mogu da daju: predsednik Srbije, najodgovorniji ljudi Pravoslavne i Katoličke crkve u Srbiji, i, naravno, sam poglavar Rimokatoličke crkve. Ljudi koji stoje na brdu bolje vide od onih u podnožju. Takva poseta, ako se dobro pripremi i realizuje u pravo vreme, može da unapredi odnose između dve crkve i da bude od koristi Srbiji. Ona bi sigurno bila velika radost za vernike Katoličke crkve u ovoj zemlji. Ako se dobro ne bi pripremila, mogla bi da prouzrokuje nove podele i raskole. To je verovatno i razlog što postoji uzdržanost i obazrivost po tom pitanju.

* Postaje li Crkva suvišna u ovoj posthrišćanskoj eri zgrtačkog karaktera, gde je važnije imati nego biti?

- Za Crkvu ima mesta u svakom vremenu. Ona postoji u svetu da menja i preobražava ljude, da ih usmerava prema nadistorijskim ciljevima i vrednostima, da im otkriva radosnu viziju i stil života. Svaka epoha i kultura može da bude hristjanizovana. Svaki ljudski karakter, pa i zgrtački može kroz Crkvu da se oplemeni, pripitomi, preobrazi.

* Iritira li vas nametanje novog morala? Kako vidite težnju da se tradicionalna ustanova braka, pod pritiskom novih konvencija, razvrgne u korist istopolnih?

- Živimo u vremenu sloma svih tradicionalnih moralnih vrednosti. Što je doskora bilo moralno sada je nemoralno, i obratno, što je bilo nemoralno sada je moralno. Danas se raspada svaka zajednica. Država umesto da štiti i čuva društvene i narodne vrednosti i sama ih razara, svesno ili nesvesno, kroz neke svoje institucije. Kao hrišćani moramo biti tolerantni i trpeljivi prema svakom, ali i netrpeljivi prema grehu i zlu, prema svim pojavama koje skrnave ljudsko dostojanstvo. Kroz sve ovo možda nas Bog opominje da se ne možemo ni u šta pouzdati što je od ovoga sveta, ni u vrednosti, ni u moral. Jedino se možemo pouzdati u njega.

* Postoji li duhovna municija za bitku sa nepravdom i ogoljenom silom koja pokreće novi poredak? Kako se odupreti Imperiji koja, žedna nafte, preko noći zbriše cele države?

- Sila i nepravda su prisutne tokom cele istorije. Istorija sveta je istorija nasilja i nepravde. Danas su nepravda i sila surovije i opasnije, jer se maskiraju i pojavljuju pod plaštom dobra. Ništa nije tako surovo kao nasilno nametnuto ili prividno dobro. Moćni danas propovedaju mir, a vode rat. U ime ostvarenja demokratije i ljudskih prava uništavaju se narodi i države. Ubijaju se stotine hiljada ljudi. Svakoj imperijalnoj sili ona je sama najveći neprijatelj. Zlo uvek ima povratno dejstvo.