NIJE slučajno što u podnaslovu kapitalne monografije dr Slavenka Terzića piše - drama jedne civilizacije. U obimnom naučnom delu "Stara Srbija", koje je nedavno objavljeno, ovaj izuzetni poznavalac naše i prošlosti Balkana rasvetljuje velike lomove i političke igre oko Raške oblasti, Kosova i Metohije, Kumanova i Gornjeg Povardarja.

Voljom moćnika to staro srpsko državno, duhovno i kulturno središte gotovo da je vraćeno u doba pre 1912. godine. Naš sagovornik pažljivo prati taj luk političke strategije sila od Kumanovske bitke do Kumanovskog sporazuma. Dok čeka agreman za ambasadorsku službu u Moskvi, neizbežno govorimo i o ulozi Rusa kroz burne vekove koji su protutnjali ovim prostorima.

* Kako su Srbi kao nekadašnji saborci Svete lige, Antante i Saveznika došli dotle da im istorijski partneri u poslednjim ratovima gotovo listom okrenu leđa?

- Teško da se može govoriti o "istorijskim partnerima". Srbi su zaista još od srednjeg veka, a naročito od pohoda hrišćanske Evrope protiv Osmanskog carstva krajem 17. veka, bili snažno na strani evropske hrišćanske koalicije. Platili su to masovnim iseljavanjem iz svojih starih istorijskih oblasti. Ubrzo se pokazalo da prema Srbima ne postoji ni minimuma evropske hrišćanske solidarnosti. Turska je već početkom 19. veka postala poželjan saveznik u borbi protiv srpskog i ostalih nacionalnih pokreta na Balkanu. U priličnoj meri je u narodnoj svesti mitologizovano savezništvo iz oba svetska rata.


NATO KAO AUSTROUGARI
* Da li bi Srbi ulaskom u NATO skinuli sa sebe stigmu "mračnog Bizanta", kako ih zapad, po vašim rečima, vidi već vekovima?
- Ne vidim nikakav istorijski smisao postojanja NATO danas, posle, kako nas uveravaju, "kraja hladnog rata". Naročito posle agresije na Srbiju i SRJ 1999. kada se ovaj savez odlučio na vojnu podršku separatističko-terorističkom pokretu jedne nacionalne manjine, a zatim i na nasilno otcepljenje dela teritorije Srbije. Udaljavajući se od svog izvornog cilja - odbrane svojih članica od agresije spolja NATO želi da igra ulogu svetskog žandarma, što je svakako daleko od ideje slobodnog i demokratskog sveta. Jedan holandski kolega je na međunarodnom skupu u Sofiji devedesetih godina istupio sa tezom o novoj civilizacijskoj ulozi NATO da podupire širenje na Istok demokratije i zapadnih vrednosti. Iz istorije nam je poznato da su se mnogi osvajački pohodi na Istok pravdali "višom civilizacijskom misijom". Austougarska je time pravdala okupaciju Bosne i Hrvatske 1878. Za mene je ključno pitanje trebaju li srpski vojnici da učestvuju u osvajačkim pohodima NATO zarad imperijalnih interesa vodećih zapadnih sila.

* Po čemu?

- Istorijski izvori o tome jasno svedoče. Zapadne sile su u Prvom ratu radije bile za jugoslovensku nego za ujedinjenu srpsku državu. Računalo se da i u jugoslovenskoj državi srpski faktor treba da bude na različite načine neutralisan. Zar o tome tako očigledno ne svedoči britanska i uopšte saveznička politika prema Srbima tokom Drugog svetskog rata? Naši takozvani istorijski saveznici preuzeli su i u velikoj meri ostvarili krajem 20. veka političke projekte srpskih protivnika iz oba svetska rata.

Srpski faktor se u očima zapadnih saveznika uvek sagledavao kroz prizmu odnosa sa Rusijom, sa mnogo predrasuda i netrpeljivosti. Posle sloma carske Rusije srpsko-ruski odnosi nisu bili više ni izdaleka ono što su bili do tada, ali inercija istorijskih predrasuda prema pravoslavnim Slovenima nastavila je da traje. Svi srpski državnici od Karađorđa pa do ovih najnovijih suočavaju se sa sličnim izazovima kada je reč o nacionalnim državnim interesima Srbije i Srba u celini.

* Vidite li i poslednje presude Haškog tribunala kao postmodernu verziju Nirnberškog procesa za Srbe kao jedine krivce za ratove devedesetih?

- Mnogi razumni i čestiti ljudi ne samo kod nas nego i u svetu su u Haškom tribunalu videli sredstvo za kompromitaciju srpskih nacionalnih težnji, za kriminalizaciju srpskog političkog i vojnog vođstva i sprovođenje pravde "pobednika" u ratu koji Srbima nikad nije bio zvanično objavljen. Slažem se sa onim kolegama koji u haškim presudama vide ne samo stvaranje alibija za najveće međunarodne zločine protiv jedne suverene međunarodno priznate države, nego i jedno od moćnih sredstava da se svetskom javnom mnjenju nametne novo tumačenje istorije Srba kao trajnog "remetilačkog faktora" na Balkanu. Pravi najveći krivci za jugoslovensku i srpsku tragediju i agresiju na SRJ se sve ređe pominju.

* Stogodišnjicu oslobađanja Kosova i Metohije ovde je obeležila šačica studenata. Miri li se to Srbija sa gubitkom pokrajine i žrtvuje li je zarad EU?

- Činjenica je da su naša javnost pa i država gotovo "na prstima" obeležili ovaj događaj, njegov civilizacijski i drštveni značaj. Izuzetnost tog događaja - povratak Srbije svojim starim državnim i duhovnim središtima zasluživao je da bude obeležen dostojanstvenim svenarodnim pomenom. Ipak, održano je nekoliko značajnih naučnih skupova koji, nažalost, nisu zasluživali veću pažnju naših novina i televizija, naročito "javnog servisa evropske Srbije". Svakako da je prisustvo državnog vrha Srbije na obeležavanju Kumanovske bitke na Zebrnjaku samo po sebi važno. Činjenica je, međutim, da se u međunarodnoj i našoj javnosti već duže vreme nameće osećaj srpske "istorijske krivice". Naročito se uporno insistira na navodnoj besmislenosti borbe za Kosovo i Metohiju. Udara se zapravo na srpsko elementarno samopoštovanje, na minimum nacionalnog dostojanstva. Ne vidim nijednu dobru nameru vodećih zemalja Evropske unije prema nama kada je reč o borbi za očuvanje Kosova i Metohije kao temelja srpske državotvorne i kulturne samosvesti.

* Zašto Evropa ćuti na povampirenje ideje o „Velikoj Albaniji“? Je li samo zbog toga što su sada Amerikanci glavni pokrovitelji rešavanja albanskog pitanja, kao nekada Britanci?

- Moramo biti svesni da prisustvujemo radikalnom političkom preoblikovanju političke karte Balkana i poništavanju međunarodnih ugovora i sporazuma proisteklih iz Prvog i Drugog svetskog rata. Amerikanci nisu uspešno rešili nijedno od bezbroj svetskih kriznih žarišta koje su otvorili. Imali smo već „Veliku Albaniju“ tokom Drugog svetskog rata kao posledicu fašističko-nacističke okupacije. Treba uvek imati na umu ono što je grof Ćano zabeležio u svom "Dnevniku", objašnjavajući italijansko-nemački pakt potpisan u Beču 21. maja 1939. Ističući da je svom nemačkom kolegi Ribentropu ukazivao na značaj Albanije za buduće strategijske prodore ka Sredozemlju i na Balkanu, Ćano piše: "Oduševljen je našim namerama da je pretvorimo u tvrđavu koja će neumoljivo vladati Balkanom". U Tirani je avgusta 1939. obećao Albancima "prirodnu Albaniju". Vidite li vi neku razliku između ove i mnogih sličnih izjava poslednjih godina? To je opasno poigravanje Balkanom i njegovim narodima.

* Zašto naša politička elita uporno teži EU, kada kriza i jačanje nacionalnih država opasno drmaju njene temelje?

- Ne smataram se pažljivim analitičarem procesa u Evropskoj uniji, ali je sasvim jasno da je sve ono što se zbiva u tom političkom i ekonomskom savezu daleko od De Golove romantične vizije ujedinjene Evrope. Ne mislim da od "evropskih integracija" i "puta u Evropu" treba praviti neku novu religiju. Trezven i racionalan odnos prema toj zajednici i prema našim nacionalnim i državnim interesima zahteva veću dozu kritičnosti i obazrivosti. Uostalom, ne mislim da postoji znak jednakosti između kulturnoistorijskog pojma Evropa i političkog saveza pod imenom Evropska unija.

* Preterujete li kada kažete da je u Srbiji i zemljama Balkana na delu meki protektorat SAD i EU? Imaju li šanse da opstanu tako atomizovane državice?

- Ko se danas još seća plemenite ideje 19. pa i prvih decenija 20. veka - Balkan balkanskim narodima. Istoričar Vladimir Ćorović je često pisao o borbi za nezavisnost Balkana. Evropskom prostoru koji je kolevka više starih civilizacija, u prvom redu antičke helenske, koja stoji u temeljima moderne evropske civilizacije, želi se po svaku cenu nametnuti osećaj beznačajne periferije koju treba civilizovati. Kao "civilizatori" se pojavljuju upravo viševekovni osvajači Balkana. Balkan nikada u svojoj istoriji nije bio dalje od velikih ideja svojih državnika iz prethodnih vekova.


RUKAVAC STRAHA OD RUSIJE

* Postoji li neko cementirano anglosaksonsko shvatanja da svako jačanje Srba na Balkanu automatski jača ruski uticaj u ovom podneblju?

- Već odavno je profesor Milorad Ekmečić zapazio da je srbofobija u zapadnom svetu samo rukavac tamošnje rusofobije. Iako je srpski narod još od vremena Karađorđa pokazao jaku istorijsku samosvest i želju za nezavisnošću, suočavamo se sa viševekovnim klišeima o tome da su pravoslavni Srbi (iako je kao što je poznato uvek bilo i Srba katolika i muslimana) produžena ruka Rusije i ruskog uticaja na Balkanu. Po takvoj ukorenjenoj predrasudi - što manja srpska država to manji uticaj Rusije. Knez Mihailo je jednom prilikom na izjavu italijanskog konzula Skovasa da Rusija upotrebljava Srbe za svoje sebične interese, odgovorio: od vas samo zavisi da li ćemo mi sve i samo od Rusije očekivati, jer izgleda da nije Rusije ne biste ni znali da mi postojimo. Nesporna je činjenica da je carska Rusija uz sva kolebanja pa i povremeno izneveravanje srpskih očekivanja, bila glavni i moglo bi se reći među velikim silama jedini spoljnopolitički saveznik Srba u njihovoj borbi za oslobođenje i ujedinjenje.