Ljubisav Orbović: Ulica umesto štrajka

Poslednje tri godine "ubile su" 250.000 radnih mesta, uprkos optimizmu političara koji su tvrdili da će Srbija zapravo profitirati. A danas, za razliku od ranijih govorancija, bez ikakvog ustezanja i uvijanja, najavljuju još težu godinu. Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, objašnjava, za "Novosti", da li je konačno proradila "retorika istine" ili se podižu nove ograde usled nedostatka izlaza.

- Svi su konačno uvideli koliku su grešku napravili 2008. dajući lažnu nadu. Čak su nam, ne tako retko, ponavljali i onu narodnu "dok nekom ne smrkne, drugom ne svane", aludirajući da ćemo baš mi profitirati krizom. A svi smo svedoci da nam se, ipak, smrklo. Postalo je očito da vlast nema način da predvidi šta će se dalje događati, a svakako ni mere kojima bi mogli zaštiti srpsku privredu i sve zaposlene. Zato su odlučili da makar pričaju drugačije.

* Imaju li sindikati procenu o tome šta bi nas još moglo zadesiti u predstojećim mesecima?

- Već smo doživeli opštu kataklizmu, izgubili radna mesta i pali na nivo najnižih plata u okruženju. Sigurno je da nećemo napraviti nikakav pomak unapred, već ćemo ostati na istom nivou.

* Znači li to da nam slede novi otkazi?

- Borićemo se da ne dođe do novih otpuštanja, jer je broj radnika već izjednačen sa brojem penzionera, a kada tome dodate i nezaposlene, jasno je da bi svako dalje opadanje broja zaposlenih bilo katastrofalno.

* A šta podrazumevate pod tom borbom? Kojim to načinima možete da sprečite dalju recesiju?

- Koristićemo sve što nam je dozvoljeno. Primat ćemo, naravno, dati dogovoru, ali ukoliko to ne uspe, uslediće protesti i, na kraju, ulica.

* Ali ti metodi nisu novi, a izostali su i efekti. Šta je to sada toliko drugačije pa smatrate da bi ovaj scenario mogao da donese rezultate?

- Narod više ne može da izdrži toliko nezadovoljstvo i to baš zato što su izostali svi efekti. Štrajkova će svakako biti manje, jer svi koji rade, pa čak i oni za male plate, misle da su privilegovani, što je sramotno. A na ulicu ne bi izašli samo zaposleni nego svi - mladi, bez posla, gladni... To je velika populacija koja više nema način da preživi i koja traži egzistencijalno rešenje.

* Dakle, "grčki scenario" je moguć i u Srbiji?

- Ako se ovako nastavi, svakako. Doduše, nema rokova kada bi se on mogao desiti, ali ako ne počnu da se otvaraju nova radna mesta, ako se ne pokrenu građevina, poljoprivreda... preti nam realna opasnost. Očekujem da na taj način gledaju i oni koji vode ovu zemlju.

* Nemate baš poverenja u one koji vode ovu zemlju, ali razmišljate da se politički angažujete. Jeste li doneli konačnu odluku o osnivanju stranke?

- Još ne. Nadamo se da bi u drugoj polovini januara mogli da imamo rešenje.

* Zašto toliko merite?

- Zato što, ipak, nismo voljni da uđemo u politiku. Ovde je pitanje pokušaja da se suprotstavimo aktuelnoj politici. Na sadašnjoj sceni više nemate ideologije ni razlike između levice i desnice.

* Da li vi zato pregovarate sa svima?

- Pa nema razloga da bilo koga ignorišemo. Danas nemate socijalno-demokratskih opcija. U Srbiji imamo neoliberalni sistem koji stalno govori o tome kako su radnici lenji i neobrazovani, a traže puno prava. Neprestano nas porede sa inostranstvom, ali zaboravljaju kolike su tamo zarade. I još su za ukidanje prava koja su zagarantovana zakonom.

* Osećate li da i sindikati imaju odgovornost za takvo stanje?

- Ne možemo mi da budemo odgovorni kada nemamo mogućnost da donosimo odluke. Sve što smo mogli, učinilo smo. Potpisali smo socijalni sporazum, pridržavali ga se, ali onda je počelo vrdanje. Tu mi nismo krivi.

* Ako već mislite da su političke partije neodgovorne, po kom biste onda ključu birali partnere za buduće koalicije?

- Pitanje da li ćemo ih i birati, ali ako to budemo radili onda ćemo gledati koji su nam zajednički ciljevi, bez obzira na to kako se zove partija.

* Plašite li se da će vas politički angažman koštati poverenja među sopstvenim članstvom, jer istraživanja pokazuju da narod sve manje veruje političarima, ali i sindikatima?

- Ta se priča stvara kako bi se, preko sindikata, udarilo na radnike. Lakše je reći da su sindikalni lideri loši i podrivati sumnju u njih, a onda prekrajati zakone, ukidati prava... A to ne bi imao ko da spreči. Sindikati su, ipak, jedini koji ih brane.

NEMAMO PARA, ALI IMAMO GLASOVE

* Jeste li izvagali šta dobijate, a šta gubite ulaskom u politiku?

- Nas ne interesuju ni položaji, ni beneficije, iako se taj zaključak mnogima više puta nametao. Izgubili bismo, eventualno, tu nit čistote koju predstavlja sindikalna borba, jer bismo mnogima dali prostora da nas lakše napadaju. S druge strane, ne vidim kako da zaštitimo prava radnika ukoliko nemamo priliku da nešto i odlučujemo. A pravi bi uspeh bio da uspemo makar da zadržimo njihova postojeća prava, jer je to sve teže. Vidite koliki su pritisci Američke komore i stranih investitora u traženju smanjenja radničkih prava. A upravo oni finansiraju sve političke partije i samim tim učestvuju u izborima. Mi para nemamo, ali imamo glasove, i jedino na tome možemo da zasnivamo svoj program.