Srbija i njena istorija nas navode da se upitamo: nisu li neki srpski usudi dati mnogo pre, te da li se dva veka srpske diplomatije mogu u najkraćem opisati kao borba volje protiv sudbine, i da li je gotovo ista spoljnopolitička pitanja svaka generacija morala iznova rešavati za sebe. Jer, kao Zapad Istoku i Istok Zapadu, kao „kuća na putu“, kako je pisao Radovan Samardžić, i danas nas mnogi od moćnih vide kao uski pojas ničije zemlje na liniji dodira civilizacija.

Treba da nas ohrabri činjenica da, smešteni u središte ruže moćnih globalnih vetrova, nismo prvi kojima se to ovde događa. Ali, upravo zato treba da svoj učinak merimo krupnim aršinima naših slavnih prethodnika: kakvu snagu vizije nam je predao Ilija Garašanin, gledajući daleko u budućnost u još sasvim neoslobođenoj Srbiji? Kakvu nam je veru u pobedu zaveštao Nikola Pašić kada je u jesen 1915. sa starim kraljem u Prizrenu odlučio da se povuče preko Prokletija, znajući da time čini nešto što će za posledicu imati to da za neko vreme Srbije neće biti na jedinom prostoru na kome je do tada postojala? Konačno, koju nam je svoju poslednju misao predao na čuvanje Aleksandar Prvi, dok je u Marselju padao kao prva velika žrtva fašističkog terora?

TRI NAČELA ZA OPSTANAK Dvovekovno iskustvo srpske diplomatije uči nas da opstajanje države počiva na tri načela. Prvo je svest da nam pristanci na ultimatume nikada nisu donosili korist, već samo vodili novima. Drugo, pokazivalo se da, kad god nismo bili isključivi - kada nismo slepo prihvatali bilo kakvu dogmu, a uz to mudro izbegavali konfrontaciju sa velikima - iz istorijskih kovitlaca smo izlazili ako ne jači, onda sa daleko manje ožiljaka. I treće, povest srpske države i diplomatije svedoči da smo uvek bili na pravoj strani istorije - onoj koja se na kraju nije pokazivala samo pravednijom, već i pobedničkom. Čestito nasleđe naših slavnih prethodnika i briga za narod i državu nalažu nam da na tim načelima istrajemo i danas. Pitanja koja su pred nama su velika, iskušenja možda još veća. Ali sve dok se držimo ovih načela - naša sudbina ostaće u našim rukama.


Svet koji se danas pred nama rađa mnogo više liči na onaj iz burnog doba druge polovine 19. i prve polovine 20. veka, nego iz vremena ravnoteže koja su usledila. Danas u našoj neposrednoj blizini izrastaju dve velike, nama vrlo dobro znane, sile. Na severozapadnim vratima Balkana, iz potresa globalne finansijske krize se uzdiže nemački džin; na našim jugoistočnim kapijama, posle celog veka, ponovo se uspravlja Turska. Te dve zemlje danas su naši partneri, ali koliko god marljivo radili na tome da sa njima uklopimo svoje interese, oni se sa njihovim ipak ne podudaraju do kraja. Treća sila - tokom istorije naš najsnažniji saveznik, Rusija - ima, gledano iz naše perspektive, za razliku od prethodne dve, jedan nedostatak - geografski nam je daleko.

U vremenu u kome živimo, svaka od ovih sila se nalazi u stanju svoje dramatične mene - u situaciji za koju vidimo da je sasvim različita od one juče, i za koju sa izvesnošću možemo reći da nije ista kao ona u kojoj će biti sutra. Taj huk na horizontu ovde svako osetljivo uho ispunjava oprezom, jer dobro znamo da su ulozi malih država i naroda u globalnim promenama, po pravilu, najveći.

Kad god je Srbija razmišljala jednodimenzionalno, kad god nije nastojala da harmonizuje sve relevantne uticaje, bivala je izložena stradanju; kad god je uspevala da uspostavi ravnotežu - opstajala je i rasla.

Male zemlje ne čine njihove dimenzije, već njihova promišljenost, pragmatizam, rodoljublje i mogućnost da u svakom trenutku sarađuju sa što je moguće većim brojem partnera. U neizvesnim vremenima koja očekuju čovečanstvo, naši najjači aduti ne mogu biti ni u oružju niti u našoj ekonomskoj snazi, jer je nemamo dovoljno, već u lucidnosti naših ideja, kao i mudrosti i strpljenju da ih uprkos svim teškoćama sprovodimo u delo.

Jedan ultimatum vodio je drugom, sve dok konačno u Beograd 23. jula 1914. nije stigao i onaj koji se nije mogao prihvatiti. Njegovo odbijanje Srbiju je ovenčalo lovorikama globalne slave. Nikad ne smemo zaboraviti koliko je u nju bila ugrađena podrška svetog ruskog cara Nikolaja Drugog, koji je, štiteći Srbiju, ušao u Veliki rat i, sa svojom krunom i porodicom, u revoluciji bio njegova poslednja žrtva. Iz tog vremena pamtimo sa dubokom zahvalnošću i američkog predsednika Vudroa Vilsona, koji je, vraćajući načelo morala u evropsku politiku, posle Prvog svetskog rata zaštitio Srbiju od apetita sila pobednica, i na Vidovdan 1918. proglasio Srpski dan u Americi, kada se na Beloj kući i svim javnim zgradama u Vašingtonu vijorila srpska zastava.

KO ĆE SE ZAUZETI ZA NAS Slično kao i nama danas sudbina je odredila da generaciji ustanika budu bliža i primenjivija diplomatska iskustva iz vremena stradanja srednjovekovne države nego iz zlatnog doba njenog uspona. Da im bude dalji ponos Stefana Nemanje, koji je sklapao savez sa velikim Fridrihom Barbarosom, nego vazalsko balansiranje mudrog Stefana Lazarevića. Da im bude bleđe sećanje na Dušanovu silu nego na žrtvenu diplomatiju Olivere Lazarević, koja je posle Kosovske bitke, zarad mira sa Osmanskom imperijom, otišla u harem pobednika Bajazita Prvog, čoveka koji je pogubio njenog oca, kneza Lazara. Vekovima kasnije, istina, ne tražimo po svetu oružje i džebanu, ali i dalje tragamo za onima koji će se zauzeti za nas.

Stradali smo kad god nismo razumevali prirodu tektonskih pomeranja u svetu. Uspevali smo kad smo ih razumevali i imali veštine da, jašući na talasima promena, iskoristimo njihovu snagu. Kad god smo imali hrabrosti da isplovimo sa naših obala, u otadžbinu smo se vraćali sa kapitalom koji nas je činio relevantnijim i na evropskoj i na svetskoj pozornici. Kad god smo u svom okruženju prednjačili u uređenju države, harmonizaciji društva i ekonomskom prosperitetu, naša reč se više čula, naše ideje nalazile plodno tle, a naši sunarodnici van naših granica uživali veća prava.

Nažalost, ni naša generacija nije pošteđena starih usuda. Kada je u oktobru 2000. godine došlo do uspostavljanja demokratske vlasti, bili smo uvereni da i Srbija i region ulaze u fazu ravnopravne saradnje, harmonije i napretka. U ostvarenje tog cilja uložili smo velike napore kao malo koja druga zemlja na svom putu u Evropsku uniju, putu kojim ćemo, uprkos teškoćama, nastaviti da koračamo. Ali, teško je ne primetiti - 11 godina kasnije - da je Srbija neuporedivo više promenila svoj odnos u pozitivnom smeru prema okruženju nego što se dogodilo suprotno.

danas je pred nama ponovo nešto vrlo blisko ultimatumu - od nas se traži odricanje od Rezolucije 1244 kako bismo ubrzali svoj evropski put. Na to ne možemo pristati. Srbija danas svojim partnerima nudi racionalnu politiku saradnje na bazi uzajamnog poštovanja u duhu dostojanstvenog Jovana Ristića, dok neki od nas traže bespogovorno prihvatanje svojstveno Čedomilju Mijatoviću.