Put u Evropu je put na Mesec - kad tamo dođeš, osnovno je kada ćeš se vratiti svojoj kući. Za Evropom leleču u Srbiji jedino naši vrli političari, verujući da će im Evropa ponovo podići ono što su oni kod kuće razorili. Komunizam je uspeo da Jugoslaviju od agrarne zemlje pretvori u poluindustrijsko društvo. To više ne postoji. U Nišu je u elektronskoj industriji bilo zaposleno više od 10.000 radnika, u industriji automobila u Kragujevcu još i više - kaže u razgovoru za „Novosti“ akademik Milorad Ekmečić.

I objašnjava šta se dogodilo:

- Južnoslovenski prostor je, kao i znatan deo srednje Evrope i Balkana, bio dvorište evropske, u prvom redu nemačke, industrije. Srbiju je stvarala kompradorska buržoazija, trgovinom sa Istoka na Zapad i obratno. Industrijska buržoazija izvozi samo u jednom smeru, izvozi svoju robu, a ne krčmi tuđu na dve strane. Mi se danas vraćamo tamo gde smo pre komunizma bili, u ekonomiju koju su samo obrazovaniji nazivali kompradorskom, a običan narod Levantom. Za Evropom leleču političari zbog svojih promašaja i nade da će, kao sa uvozom američke demokratije, opet ovom narodu prodavati rog za sveću. Za evropskom valutom su lelekali narodi koji su svoju valutu pretvorili u prazan papir.

* Naš voz ide evropskim kolosekom, jer drugog nema?

- Ne bih želeo današnje vozovođe. Srbi su vazda bili u Evropi, a u ovu Evropu ne treba žuriti. Mi moramo biti u Evropi i nije bitno ko će nam otvoriti te kapije, uvezeni demokrati ili oni uvezeni demokrati kojima se ne priznaje da su evropska demokratija. Ujedinjena Evropa je stara Evropa - siromašniji jug i bogatiji sever. Nije čudo da su danas u krizi Grčka, Italija, Španija i Portugal.

* Nasuprot evroskepticima, delu elite ništa nije tako dragoceno kao „evropska budućnost“, ni identitet nacije, ni vlastita istorija?

ŽIVOTNO DELO Akademik Milorad Ekmečić (1928), profesor opšte istorije sveta, jedinstvena ličnost među srpskim istoričarima, i u poznimm godinama naučnim studijama, predavanjima, intervjuima, radom u redakcijama Srpske enciklopedije i Enciklopedije Republike Srpske služi predano svome narodu i nauci, kao što je prema Ciceronovoj reči „savetima, opreznošću i besedama“ stari Katon služio Rimu. Istorijsku sintezu Dugo kretanje između klanja i oranja/Istorija Srba u Novom veku (1492-1992), svoje životno delo, Ekmečić je završio u osamdesetoj. Naslov je pozajmio iz Andrićeve ocene srpske istorije, za koju veli da je najsažetija sinteza istorije jednog naroda. Knjiga je prvi put objavljena 2008, i od tada doživela četiri, a naredne godine trebalo bi da se pojavi i peto dopunjeno izdanje.
- Još me jedino greje razgovor o toj mojoj knjizi - kaže profesor Ekmečić.

- Ne bih smeo da podelim mišljenje da su Srbi danas zaboravili svoju naciju i da im je sveto samo sanjati o ulasku u EU. Globalizacija divljeg kapitalizma je svuda dovela u pitanje naciju. Ne smatram da je to progres, jer je reč samo o malim nacijama, a velike preuzimaju kormilo sveta. U većini zemalja EU je stanje gore nego kod nas. U istoriji je nacija uvek bila izvor narodnog suvereniteta, to jest demokratskog društva. Čovek samo kroz naciju kao prirodnu pojavu (nastalu kroz procese dugog trajanja, a ne posebnim krvnim grupama) ima svoje prirodno pravo na slobodu.

* Nisu je zaboravili, ali sve češće o njoj govore bez imalo samopoštovanja, ponosa, gotovo se sprdajući sa suverenitetom i svojom državom?

- Ovakve faze sumnje u svoju naciju su, kod svih naroda, uvek postojale i prolazile. Osnivač moderne ruske istoriografije, Mahail Karamzin, pre više od dva veka, postavio je pitanje šta se radi u njegovoj savremenoj Rusiji. Odgovorio je: „Krade se!“ A onda je došla herojska Borodinska bitka, pa pad Moskve, pa izgon Napoleona i pobeda u velikom ratu. Posle je došao Čaadajev, sa filozofskim plakanjem što je Rusija prihvatila gnjilo vizantijsko hrišćanstvo, a ne katoličanstvo koje je donelo veliku kulturu. A i to je bilo doba dekabrista koji su ostavili dubok trag u nacionalnoj istoriji. Da ste me upitali šta se danas radi u Srbiji, ja bih kao Karamzin odgovorio: „Krade se!“ Ne treba se sekirati zbog trenutnog nedostatka patriotizma. Ovaj mondijalizam je brzo kvarljiva roba. Ko u njega zabrazdi preko kolena rizikuje da će ga budućnost slaviti kao Boru Stankovića, koji nam je ostavio trajno književno delo.

* Korupcija nije samo naša boljka već najrasprostranjeniji oblik „nihilističke suštine“ savremenog sveta.

- Optuživali su ranije Hrvatsku da nije ispunila uslove za prijem u Evropu, jer je tamo jedan bivši predsednik vlade primio mito od jedne austrijske banke i jedne mađarske naftne kompanije. Kao da Austrija i Mađarska nisu podjednako učestvovale u toj korupcionaškoj proceduri. Kad sutra uđemo u Evropu, ovako kako nam se nameće, ja ću isto tako reći da se u Srbiji još uvek krade, jer taj zanat Evropa kod kuće nije zaboravila. Usvojili su američki lobizam, kao neizbrisiv sistem legalizovanja korupcije, gde se pokušava da zakon odredi dozvoljeni procenat uzimanja.

* Šta je dovelo do toga da je u Srbiji danas sve manje nade, a sve prisutnije beznađe, malodušnost, strepnja?

- Današnje stanje kod nas je posledica načina na koji su demokrate pobedile komunizam. Pre naše „narandžaste revolucije“ i pada Miloševića imali smo predstavu o Evropi kao sređenoj celini. Izgledalo je da se na ta vrata ulazi kao na vrata kluba gde se pije, a niko unapred ne opominje da treba plaćati. Granice Evrope su izgledale kao već svršena stvar. Nije u pitanju samo bivši jugslovenski prostor, gde su stvorene države kao Crna Gora i Kosovo. Njihovo postojanje počiva na pretpostavci da ne postoje etničke matice. U Makedoniji su obustavili popis stanovništva, jer je brojčani pad jedne od etničkih zajednica izmenio ranije poimanje o njenom biću. Belgija je posle godinu i po formirala vladu, kao da je i ona nastala Dejtonskim sporazumom. Još se radi na stvaranju srednjoevropske, podunavske zajednice regija. Mađarska, Rumunija, Bugarska ne pokazuju da su se pomirile sa činjenicom da su njihove državne granice zauvek date.

* Možemo se zapitati ima li naroda koji se udobno osećaju u mnogočlanoj evropskoj familiji?

- U Evropi se osećaju kao kod svoje kuće samo narodi koje je nekoliko vekova grejala mitologija da su oni uvek bili Evropa, a njihovi susedi druge vere nisu. Volterova Evropa, do istočnih granica katoličkog prostora, jedna je duhovna celina. Ne izgleda da je ta Evropa trorogih šešira prebrodila sve muke etničkih nesporazuma. U bivšim jugoslovenskim republikama, sada suverenim državama, ako se to sme glasno govoriti, pad komunizma je doživljavan na isti način kao u Nemačkoj: komunizam je tiranija kao što je bio nacizam. U Rusiji je nemoguće komunizam razdvojiti od osećanja da je on doneo oslobođenje, da postoji oslobodilački antifašizam. Pad komunizma u Rusiji smatra se, barem to važi za postjeljcinovske vlade, kao početak modernizovanja. Ne caruje kao u nas uverenje da će porušene fabrike sada izgraditi Evropa. Nismo slutili da sa Evropom možemo ići nazad, u levantinski tip zajednice. Budimo se u turbnom saznanju da sve stare boljke evropskih naroda postaje i u EU. Mađari se ponašaju kao da im je ujedinjena Evropa dala mandat da obnove staru Ugarsku.

* Pobuna na Menhetnu ukazuje da je „nešto trulo“ i u američkoj demokratiji?

- Filozof Noam Čomski je nedavno poslao poruku pobunjenicima pokreta „Okupacija Volstrita“ da se SAD više ne mogu rukovoditi načelima demokratije. Obe stranke, Demokratska i Republikanska, su stranke biznisa, a ne naroda. Nije u pitanju parlamentarna demokratija, nego demokratija kojom veliki američki biznis osvaja sve slobodne narode sveta. Živimo u zatišju pred buru. Ja ne znam od čega me je više strah, od zatišja ili od bure koja će jednom doći.

* Da li je kriza zapadnog kapitalizma unela promene u socijalni sistem, a te promene donele nove vetrove u tradicionalnim odnosima velikih sila oko kontrole celog sveta?

- Ne verujem. Pokret „Okupacija Volstrita“ liči mi na stare jadikovke, na već viđeno u pobunama omladine u Evropi i SAD u maju i junu 1968. Na televizijskim vestima se lepo moglo videti da u tim grupama nema crnaca, ili ih je veoma malo. Mnogo je profesora univerziteta. Pobuna na Menhetnu do sada je jedino ubrzala povlačanje trupa iz Iraka i Avganistana. I to je velika stvar, ali nije odgovor na pitanja koja je kapitalizam svalio na celi svet. Gde nema crnaca u Americi tamo nema ni pravog otpora. Nije u pitanju crni predsednik, nego činjenica da on, svojim dekretima, ne može menjati socijalno stanje. Dok se stare socijalističke partije, svuda u svetu, bave onim što radi Toni Bler, šef britanskih laburista i realizator ideologije Trećeg puta, dotle nema prave kritike kapitalizma. Najreakcionarniji ministar spoljnih poslova u modernoj Francuskoj, Bernar Kušner, bio je kandidat nekadašnje Socijalističke partije.

* Uprkos krizi, i dalje je američki vojni budžet veći od vojnog budžeta svih drugih zemalja zajedno.

- Više od 60 odsto budžeta za nauku ide na istraživanja u vojne svrhe. Amerika ne zna da li je iz jednog rata izašla, ili ušla u novi. Nije u pitanju samo socijalna nepravda, nego činjenica da ulazimo u civilizaciju ljudoždera. EU je uspela samo u vojnom ujedinjenju stare Evrope, koja i u novom stanju ostaje u starim brigama gloženja oko granica i kako da se stara korupcija nazove novim imenom. Ne funkcioniše Evropa, nego NATO.

* Govorili ste da nema Evrope bez Rusije, o Evropi do Sahalina. Da li je Putinov Evroazijski savez začetak jednog takvog mogućeg projekta u budućnosti?

- Mislim da je to pravi put ujedinjenja Evrope, koja bi imala neki savezni odnos sa ovom državom ruskih zemalja. Evroazijski savez pokriva granice (Rusija, Belorusija i Kazahstan) ruskog naroda. Za stvaranje ovog saveza nedostaje još pristanak Ukrajine, čiji je pravi naziv pre Oktobarske revolucije bio Malorusija. Bila je to tradicionalno ruska zemlja, prva kolevka ruske države - Kijevske Rusije. Deo Ukrajinaca se zaglibio do granice dokle je Volter smatrao da se prostire Evropa. Tek kad pređe tu granicu katoličke Evrope, Evropa će biti osnova nove demokratije u svetu. To je neminovnost, kojoj se i mi Srbi moramo nadati. Biće to težak i dugoročan posao da se pređe granica dveju hrišćanskih crkava. Ne etnička posebnost, nego verska netolerancija odvaja Ukrajinu od Rusije. Ukrajinski nacionalisti upravo nastoje da se ukrajinski jezik nanovo standardizuje na krajnje zapadnim dijalektima. Ali to neće uspeti, pa će se istorijska sudbina povezanosti sa Rusijom, u državnom pogledu, na kraju i ostvariti.

* Može li mali srpski čamac plutati neprivezan za veliku rusku lađu?

NEMAMO SLOBODU MEDIJA * Neretko ste svoja naučna stanovišta i intelektualna uverenja saopštavali u medijima, javnost je sve nezadovoljnija načinom informisanja?
- Mi danas nemamo slobodu informisanja kakvu smo nekada sanjali da ćemo je dobiti. Sve su novine i televizijske stanice u rukama stranih korporacija. Ostali su „Pečat“ i „Večernje novosti“. U većini drugih listova i televizijskih studija postoje otresiti, predani pojedinci koji se ne predaju i pišu iz svoje glave, a sve ostalo je instrumentarij izgradnje drukčije svesti i drukčijeg javnog mnjenja. To se sve može veštački stvarati, kao svest deteta koje je u ranom detinjstvu predato novim roditeljima i ne zna odakle je došlo.

- Ne može. Ni cela Evropa ne može neprivezana za veliku rusku lađu. NATO je bio vojna alijansa protiv Rusije. On je to i danas. Ostaće tako dok Sjedinjene Države, iz rata u rat, ne dožive poraz. Mogu slomiti nezavisne države svih malih naroda na svetu i onda lipsati, jer je to neprirodan, od istorije otuđen, zadatak Sjedinjenih Država. U ovom mom odgovoru je vrlo jasno rečeno da je nemoguće težiti ujedinjenju srpske države sa projektom Evroazijskog saveza (Rusija, Belorusija, Kazahstan i nužno Ukrajina), jer je to ruski etnički savez, a ne slovenski. Jasno je da Srbija nikada ne može biti bez Rusije, jer bi time odsecala - ne samo desnu - nego obe svoje ruke. Zapad nikada neće dozvoliti ujedinjenje Srba u nekom državnom savezu sa Rusijom. Neminovnost je da se EU ne može održati kao vojni savez sa Sjedinjenim Državama, protiv Rusije. U tom pogledu je i naša vezanost sa Rusijom realna i nešto očekivano.

* Bili ste nesuđeni „svedok-ekspert“ odbrane Slobodana Miloševića u Hagu. Kakav je bio vaš odnos prema Miloševiću?

- Moj odnos prema Miloševiću je bio odnos prema Srbiji. Bio je prvi Srbin koga je u državnu politiku uveo narod, a ne maršal Tito. Moja prva misao, pošto je Jugoslavija počela da se ljulja, nešto pre 1990, bila je - sve što se uradi, Beograd ostaje i dalje glavni grad srpskog naroda, republika Srbija njegova istorijska matica.

U izvesnim stvarima se sa Miloševićem nisam slagao, kao što je bilo pitanje Srba u Hrvatskoj, ali sam zaista duboko uveren da je predaja Miloševića Haškom tribunalu bila istorijska greška. Nije on zločinac, nego je zločin prihvatanje ideje Teodora Ruzvelta, iz 1919, da treba stvarati „Ligu pobednika“, sa jednim međunarodnim sudom da kažnjava neposlušne. A neposlušni su bili slovenski narodi, Srbi na prvom mestu.

Pored vrlina umeća državništva, postoje i neka ubeđenja Slobodana Miloševića koja nisu bila samo njegova, nego možda opsesija jedne epohe. Verovao je u socijalizam i, kao dete, bio ubeđen da su zapadne demokratske države SAD, Francuska, Britanija, naši večni saveznici.

* Kažete da su njegova ubeđenja, vera u socijalizam, koji je doživeo slom, bili i „opsesija“ jednog vremena.

- Smatram da je poraz socijalizma u SAD značajniji nego u Rusiji. Pre svega, zbog činjenice da je ukinuo mogućnost da se u toj zemlji više ikada može javiti. Divljanje kapitalizma je najgore ekonomske posledice ostavilo u Sjedinjenim Državama, u kojima su dva velika sindikalna saveza uspela da obezbede osnovne socijalne tekovine socijalizma u svetu: osmočasovni radni dan, određeno zdravstveno, penzijsko i obrazovno osiguranje, zakonom propisanu cenu rada - satnica i dnevnica. Posle Regana, polako se uvodi „kalifornijska nadnica“, plaćanje od oka, kako poslodavci plaćaju rad na crno ilegalnih useljenika iz Meksika. Radi povećanja investicija, Regan je poreski povlastio bogate koji su počeli da se bogate nekoliko stotina puta više nego radnici. Sve dok se ne vrati socijalna država, kakva je u istoriji pobedila posle 1918, neće biti ni stabilnosti ekonomskog i političkog razvoja. Samo bivši fašisti socijalizam nazivaju tiranijom.