REĆI danas da su maske pale, to je komedija. Mnogo smo znali i juče, nešto saznajemo iz dana u dan, a u vrhunske tajne nećemo nikada moći da proniknemo. Neke od njih imaju veze sa mogućom kamuflažom ljudskog bića pod imenom Nataša Kandić. Treba li je žaliti? To je sigurno, pod uslovom da prvo odgonetnemo jednu od velikih misterija: postoji li ova žena uopšte, ili je ona plod nečije mašte?
Prekjuče se u Prištini desilo nešto najružnije što Srbija pamti. Grupa ljudi, predvođena Zmijom, likvidirala je pravo Srba da se osećaju kao ljudi. I onih nekoliko srpskih poslanika, koje naše novine uporno i planski ignorišu, jer nisu za bolje, izašli su iz sale. Ostalo je jedno mitsko biće, jedna Nataša, žena koje možda ima.
Medijski magovi su izgleda kompjuterskom animacijom nacrtali „Natašu Kandić“ u lažnom uglu TV ekrana, u lažnom prenosu proglašenja lažne države narko-dilera, serijskih ubica i preprodavaca ljudi, uglavnom žena. To ne može biti razum.
Kada je, posle pogroma 17. marta 2004, saopštila da su za nasilje na Kosovu krivi ekstremisti na obe strane, da li je ova osoba postojala?
Nekoga čije ime je kodnim sistemom srpskog jezika, navodno, označeno kao N. K., američki „Tajm“ magazin je 2003. proglasio za jednog od 36 „evropskih heroja“. To, možda, objašnjava našu dilemu. Nekada su stvorenja iz bajke izmišljala braća Grim, ili narodni stvaraoci. Danas zle aždaje kreira Amerika, i prodaje ih svetu kao vitezove. Masovni mediji su tu da nas ubede da one postoje, da su dobre kao vile, i pravedne kao Hašim Tači.
Kako će ova žena da živi pored neke Nataše, Milana, Ane, Jovana, čiji su imenjaci ostali u okupacionoj zoni pod Hašimom, Agimom i Ramušem, kad ga oslobode krivice ili osude na dva minuta zatvora, kao krvavog Nasera? Da li će se plašiti? Hoće li je biti sramota? Neće. Zato što ne postoji.