„Zastavini“ radnici radosni i na poslu

DONEDAVNU sliku „Zastavinih“ radnika, koji su u socrealističkim mantilima proizvodili automobile, gazeći po podu premazanom mazutom, zamenili su zaposleni u pamučnim radnim odelima i jaknama krojenim nalik popularnim „koledžicama“. Sve u svoje vreme, kaže narod, ali ova slika iz nove Fabrike automobila, u kojoj se proizvodi najnoviji „Fijatov“ adut za osvajanje svetskog tržišta - „500L“ - u velikoj meri dočarava brojne (čak i vizuelne) promene u gradu.

Stara fabrika nije renovirana bar tri i po decenije, a kada se gradila početkom pedesetih godina prošlog veka, bila je najmodernija fabrika sa torinskom tehnologijom. I tada je ova šumadijska varoš počela da dobija obrise većeg i modernijeg grada u Srbiji. Istorija se ponavlja, pa je tako i sada primetan priliv više od milijardu evra iz „Fijata“ i kase države Srbije. Te pare su usmerene na izgradnju najmodernije fabrike i uređenje gradske infrastrukture.

Odmah nakon potpisivanja strateškog ugovora o saradnji sa Italijanima, u centar Šumadije je doputovalo oko 4.000 Italijana, a zatim i više stotina Poljaka. Živnule su trgovine i ugostiteljski objekti. Stanarine u centru grada su povećane za tri do četiri puta. Ambijent koji više sliči nekoj tek otkrivenoj turističkoj destinaciji. Najviše se komuniciralo gestikulacijom. A onda su restorani, poput „Odiseja“ i hotela „Zelengora“, meni prilagodili azurnoj kuhinji, a osoblju platili tečajeve italijanskog jezika!

- Sada se ta slika menja - kaže Đorđe Đorđević, vlasnik restorana „Kastel“. - Italijanski radnici, koji su u gradu duže od pola godine, već razumeju srpski jezik, a oni sa dužim stažom ga čak i govore. Pored toga, sve češće naručuju hranu sa spiska domaće kuhinje. Najviše sa liste, kako kažu, „Balkan grila“, što je naš roštilj. Primetio sam i da se više niko ne „cima“ kad čuje italijanski i poljski jezik. To je postalo uobičajeno...

Ni društvo plavuša više nije deo uobičajene scenografije koja prati grupu Italijana, a u baštama kafića u centralnoj gradskoj zoni sve je više mladih Kragujevčana, koji odnedavno rade u novoj fabrici.

- Prosečna starost prvih hiljadu radnika, koji nisu ni prekidali radni staž, iznosi negde oko 35 godina, a u poslednjih nekoliko meseci primljeno je više stotina mladih - kaže nam jedan od tek zaposlenih radnika. - Samo iz mog naselja primljeno je nas desetak - od 22 do 27 godina. Družili smo se i pre zaposlenja, ali više po kućama i na klupicama u mini-parkovima. Stigle su i prve plate. Skromne, ali već sada vikendom pijemo piće u kafićima, koji se nalaze u centralnim pešačkim zonama. Čelnici sindikata su nam saopštili da su od poslovodstva dobili čvrsta obećanja da će u kompaniji prosečna plata iznositi 650 evra.

Njegov drug kaže da rade četiri dana nedeljno, po deset sati i da u toku jedne smene ovih dana sa trake siđe oko 140 vozila. Dnevno gotovo tri stotine, a do kraja godine bi trebalo da se proizvodi i do - 500. Početničke plate iznose više od 30.000 dinara, a kolege sa nešto dužim stažom zarađuju i do 60.000 dinara. U nekim fabrikama prateće industrije prve plate iznose više od 50.000 dinara.

- Radio sam u nekoliko privatnih firmi, ali sam zbog niskih plata i lošeg odnosa poslodavca morao da ih napustim samo posle nekoliko meseci - kaže on. - Skoro da su me svi osuđivali. Sada sa zadovoljstvom idem na posao. Znam šta mi je obaveza i to sa lakoćom radim. Pored toga, čisto je kao u apoteci i niko nas ne maltretira. Radujemo se kada kažu da smo, recimo, proizveli 140 vozila, a plan je bio 120. Nije nam problem ni da radimo prekovremeno, jer se svaki minut plaća...

Čelnici „Fijata“ su u više navrata saopštili da su zadovoljni zaposlenima. Cela priča pomalo podseća na naše gastarbajtere koji, kada se otisnu u zapadnoevropske zemlje, vrlo brzo postaju izuzetno cenjeni majstori.