I OVE godine u Srbiji će biti dobre rakije. Voćke, a posebno šljive, dobro su ponele. Bilo je dovoljno sunčanih dana, plodovi su puni voćnog šećera, i, kako ističe Dragan Đurić, predsednik Udruženje proizvođača prirodnih rakija „Srpska rakija“, samo se čekaju hladniji dani da poteče tanak mlaz mlade rakije iz kazana...
Udruženje „Srpska rakija“ okuplja više od 30 proizvođača kvalitetnih rakija, čiji je cilj da ovo naše nacionalno piće postane i nacionalna robna marka, odnosno brend po kojem će se Srbija prepoznavati. Rakije članova ovog udruženja već su kvalitetom, ali i dizajnom ambalaže dostigle taj nivo, ali podrška države, kaže Đurić, nije odgovarajuća.
- Pretpostavka za dobru rakiju je dobro voće, a time je Srbija prebogata - kaže Đurić. - Svaki od naših članova, u proseku, proizvodi oko 5.000 litara rakije godišnje. Problem je što se na tržištu još mogu naći razna nekvalitetna pića koja nose ime rakija, pa i falsifikati, koji mogu da budu opasni i po zdravlje.
Da bi se proizveo litar dobre rakije, objašnjava Đurić, neophodno je desetak kilograma voća. Cena rakije, samim tim, ne može da bude niža od cene tog voća.
- Ako se uračuna da kvalitetna ambalaža košta još toliko, a i da rakija, ako želimo da dobije na kvalitetu, treba da odleži u buretu, koje može da „popije“ desetak odsto rakije, jasno je da cena, u podrumu, mora da bude oko osam evra po litru - navodi Đurić. - Na tu cenu, naravno, treba uračunati i trgovačku maržu, pa kvalitetna rakija teško može da bude jeftinija od 15 evra.
Evropska unija je, napominje Đurić, propisala pravila po kojima, iako je naš autentičan proizvod, šljivovicu ne možemo da zaštitimo. Šljiva, naime, raste u mnogim zemljama. Ostaje samo da je zaštitimo sa odrednicom „srpska“.
- Kad šljivovica već ponese taj prefiks, morala bi da se prepoznaje kao najkvalitetnija. Na osnovu toga će kasnije svetsko tržište moći da prepozna i srpske rakije od drugog voća, kao što je, recimo, srpska dunjevača, kajsijevača...
Na tom poslu, dodaje Đurić, trebalo bi da se angažuju svi državni organi, pošto je profit od izvoza alkoholnih pića daleko veći nego onaj od izvoza svežeg ili zamrznutog voća. Ali, podrške nadležnih nema i to je najveća prepreka da se od našeg nacionalnog pića stvori svetski poznat brend.

KOMOVICE, TRAVARICE I “ČAJ“
Imena raznih rakija s raznih lokacija u Srbiji, kako predviđa novi zakon, imaće zaštićene geografske oznake porekla.
Uskoro bismo mogli da dobijemo lozovaču iz Pomoravlja, a takođe i vršačku, timočku i smederevsku lozovaču, vršačku, župsku i jastrebačku komovicu, „šumadijski čaj“, lincuru iz Šumadije, pirotsku lincuru, travarice iz Homolja i Toplice i klekovaču iz Bajine Bašte.

KO SVE PEČE
U Srbiji, kako se procenjuje, postoji više od 10.000 proizvođača rakije. Samo petina, njih oko 2.000, registrovano je u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Od njih o samo stotinak podruma proizvodi visokokvalitetnu rakiju. Novi zakon o rakiji, upozorava Đurić, ne dozvoljava fizičkim licima da se registruju kao proizvođači, čime ih „gura“ u sivu ekonomiju.