Mo­je pa­re ne sme­ju da za­sta­re

- TU­ŽIM dr­ža­vu Sr­bi­ju ja, Mi­lo­van D. Pe­tro­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni uči­telj iz se­la Du­do­vi­ca kod La­za­rev­ca, jer smo mo­ja že­na Ja­go­da i ja 70 go­di­na iz­dva­ja­li u stam­be­ni fond, a ni­ka­da stan ni­smo do­bi­li.
Ova­ko je, pre dve go­di­ne, po­čeo pr­vi sud­ski spor ove vr­ste u Pa­la­ti prav­de u Be­o­gra­du. Pro­ču­lo se to, pen­zi­o­ni­sa­ne uči­te­lje su zva­li te­le­fo­nom lju­di sa istom mu­kom, od Bro­da­re­va do Som­bo­ra.
Do­ga­đa se 27. ok­to­bar 2005. go­di­ne. Pre­ko dve hi­lja­de lju­di u Mu­ta­po­voj uli­ci na Vra­ča­ru, za­kr­či­li sa­o­bra­ćaj. I po­li­ci­ja u šo­ku. Advo­kat Pre­drag Bo­go­je­vić ob­zna­nio je da pri­ku­plja zah­te­ve ošte­će­nih. Lju­ti pot­pi­su­ju pu­no­moć­ja i pre­da­ju do­ka­ze o rad­nom sta­žu i ko­li­ko su go­di­na iz­dva­ja­li u stam­be­ni fond. Svi bez sta­no­va.
- Bi­la je to sti­hi­ja, kao šum­ski po­žar, po­ka­za­lo se ko­li­ko je obes­pra­vlje­nih, oja­đe­nih lju­di, je­zi­vo je ko­li­ko se na­rod ose­ća pre­va­re­nim - go­vo­ri advo­kat Bo­go­je­vić. - Od no­vem­bra do sa­da te­le­fon zvo­ni 17 sa­ti dnev­no, ne­delj­no kan­ce­la­ri­ja pri­ma od 800 do 1.200 pred­me­ta, sva­ko­ga da­na do­đe po 150 lju­di. Za­gu­še­ni smo. Sa­da mo­li­mo kli­jen­te da za­sta­nu do ju­na, da bi­smo mo­gli da ra­di­mo.
U hod­ni­ku, či­ta­voj jed­noj so­bi i na bal­ko­nu sta­na-kan­ce­la­ri­je u ke­sa­ma i ku­ti­ja­ma oko 70.000 pot­pi­sa­nih pu­no­moć­ja i pra­te­ćih pa­pi­ra za za­stu­pa­nje pred Vr­hov­nim su­dom.


NI ŽU­TE BAN­KE
- OD­MAH da ka­žem da ni­jed­nu žu­tu ban­ku ni­sam uzeo od na­ro­da - ja­san je advo­kat Bo­go­je­vić, iz­ba­čen u or­bi­tu kao za­stup­nik pra­va i prav­de za ošte­će­ne gra­đa­ne. - Tek ako se ostva­ri na­dok­na­da, sa sva­kim čo­ve­kom ću pot­pi­si­va­ti ugo­vor i uzi­ma­ti pro­vi­zi­ju po do­go­vo­ru, a ne ma­nju od 15 od­sto.
Pre­ma na­ja­vi ovog advo­ka­ta, 10. apri­la će, shod­no no­vom Za­ko­nu o par­nič­nom po­stup­ku, zah­te­ve pre­da­ti Vr­hov­nom su­du Sr­bi­je ko­ji je du­žan da u ro­ku od tri me­se­ca do­ne­se ja­san stav. Šta se zah­te­va? Od dr­ža­ve se tra­ži da gra­đa­ni­ma vra­ti no­vac ko­ji im je od pla­ta od­u­zi­man za stam­be­ni do­pri­nos, u slu­ča­ju da stan ni­su do­bi­li.
Ako Vr­hov­ni sud to od­bi­je, is­cr­pe se sve prav­ne mo­guć­no­sti u Sr­bi­ji, advo­kat Bo­go­je­vić na­ja­vlju­je žal­bu su­du u Stra­zbu­ru. No, kraj­nje je vre­me da se vra­ti­mo na su­šti­nu ovog, go­di­na­ma uča­u­re­nog pro­ble­ma ko­ji je, na­pro­sto, iz­le­teo iz op­ne.
Do­bro, mo­že­mo pre­sko­či­ti vre­me pr­ve pe­to­let­ke, pa­ro­le u sti­lu "in­du­stri­ja­li­za­ci­ja, elek­tri­fi­ka­ci­ja, gde ćeš sad, se­lo - grad", a bit­no je da su Mo­ša Pi­ja­de i dru­go­vi 1953. go­di­ne na ni­vou ta­da­šnje FNRJ une­li ustav­nu pro­kla­ma­ci­ju. Pre­ma njoj "rad­ni­ci do­pri­no­se re­ša­va­nju svo­jih stam­be­nih po­tre­ba za­jed­nič­ki, do­bro­volj­no i so­li­dar­no". To je une­to u sva od­go­va­ra­ju­ća prav­na ak­ta, po­seb­no Ustav SFRJ iz 1974, na šta se na­do­ve­zao ču­ve­ni Za­kon o udru­že­nom ra­du. Taj ZUR je iz­ne­drio one po­zna­te SIZ-ove, i Za­kon o stam­be­nim od­no­si­ma.
Uglav­nom, bar tri od­sto bru­to lič­nog do­hot­ka se sva­kom za­po­sle­nom od­u­zi­ma­lo od za­ra­de. Sve to u uslo­vi­ma ne­kon­tro­li­sa­ne ur­ba­ni­za­ci­je u ko­ji­ma su gra­do­vi na­pro­sto gu­ta­li se­la.
- Na­če­la o do­bro­volj­no­sti i so­li­dar­no­sti su na­pro­sto sme­šna, jer je no­vac od rad­ni­ka od­u­zi­man po si­li za­ko­na - ka­že advo­kat Mir­ko Mir­ko­vić, pred­sed­nik Udru­že­nja pod­sta­na­ra "Ve­le­grad". - Ne­za­vi­sno od to­ga, ide­ja ni­je bi­la lo­ša, jer su mi­li­o­ni rad­ni­ka pu­tem stam­be­nog fon­da obez­be­di­li krov nad gla­vom. Ni­je stvo­ren do­bar me­ha­ni­zam za za­šti­tu te ide­je, pa je is­kom­pro­mi­to­va­na stra­ho­vi­tim zlo­u­po­tre­ba­ma od vr­ha fe­de­ra­ci­je do po­sled­nje ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge u ne­kom za­bi­tom se­lu.
Ni­je, sva­ka­ko, reč sa­mo o sta­no­vi­ma, već i o ku­ća­ma, po­volj­nim kre­di­ti­ma. Op­šte je po­zna­to da je ne baš ma­li broj lju­di me­njao sta­no­ve ka­da bi do­šlo vre­me kre­če­nja, da su ih osta­vlja­li že­na­ma, lju­bav­ni­ca­ma ili rod­bi­ni i uzi­ma­li no­ve, da su ima­li po ne­ko­li­ko tzv. stam­be­nih je­di­ni­ca. I, sa­da ža­lo­sno zvu­či ona pa­ro­la: "Imaš ku­ću - vra­ti stan". U onoj Ju­go­sla­vi­ji je, ko­li­ko zna­mo, za­be­le­že­no sve­ga pet-šest slu­ča­je­va da je ne­ko vra­tio stan kao vi­šak. Ti lju­di su za­i­sta i pro­gla­še­ni za "slu­ča­je­ve", od­no­sno idi­o­te, gru­bo re­če­no, u uslo­vi­ma do­bro na­gri­že­nog mo­ra­la dru­štva.
Ka­sni­je je do­šlo - ka­sni­je. Ra­ču­na se da je u pe­ri­o­du do av­gu­sta 1992. go­di­ne, ka­da je pot­pi­san sa­da­šnji Za­kon o sta­no­va­nju i nji­me uki­nu­to iz­dva­ja­nje u stam­be­ni fond, stam­be­ne pro­ble­me re­ši­lo tri če­tvr­ti­ne za­po­sle­nih. To je pro­sek, jer je ne­ko do­bio i po dva-tri sta­na, pa je us­kra­će­nih vi­še.
To­me se mo­ra do­da­ti da je si­stem ras­po­de­le pre­ko ču­ve­nih stam­be­nih li­sta pred­u­ze­ća, bio u naj­ve­ćoj me­ri šti­mo­van po me­ri ru­ko­vod­stva. Ujed­no, sa­mi rad­ni­ci su uba­ci­va­li i ži­ve i mr­tve u broj čla­no­va po­ro­dič­nih do­ma­ćin­sta­va, "be­ža­li" u pod­sta­na­re da bi se do­ko­pa­li ve­ćeg bro­ja bo­do­va, "raz­bo­lje­va­li" bi se­be i fa­mi­li­ju. U pe­ri­o­du od 1966. do 1991. go­di­ne, na pri­mer, u Sr­bi­ji je iz­gra­đe­no po­la mi­li­o­na sta­no­va, a obes­pra­vlje­nih, onih ko­ji su go­di­na­ma iz­dva­ja­li, a ni­su ni­šta do­bi­li, osta­lo je bar 200.000.
Pre­ma pro­ce­ni advo­ka­ta Mir­ko­vi­ća, ima oko 500.000 lju­di ko­ji su ula­ga­li u stam­be­ni fond, a svoj stan ni kre­dit ni­su do­bi­li. Advo­kat Bo­go­je­vić, su­de­ći pre­ma na­va­li na nje­go­vu kan­ce­la­ri­ju, tvr­di da je ošte­će­nih naj­ma­nje 800.000.
Šta pa­da u oči? Oni ko­ji su pra­vo­vre­me­no do­bi­li sta­no­ve pla­ća­li su sme­šno ni­ske ki­ri­je. Eko­no­mi­sti su upo­zo­ra­va­li da se ta­kvim ki­ri­ja­ma je­dan stan mo­že re­pro­du­ko­va­ti tek za 300 go­di­na, a tra­ja­nje mu je oko sto go­di­na. Ni­je se, zna­či, išlo na eko­nom­sko pla­ća­nje za­ku­pa sta­na, ko­je bi iz­ne­dri­lo no­vu stam­be­nu iz­grad­nju.
Šlag na ovu vi­še­sloj­nu ili vi­še­sprat­nu tor­tu, ka­ko ho­će­te, do­ne­lo je pro­pi­si­va­nje ot­ku­pa već do­bi­je­nih sta­no­va. Čla­nom 21. Za­ko­na o sta­no­va­nju pro­pi­sa­no je uma­nje­nje ce­ne sta­na na ime do­pri­no­sa za stam­be­nu iz­grad­nju iz za­ra­da čo­ve­ka ko­ji ot­ku­plju­je stan i nje­go­vog brač­nog dru­ga po 0,5 od­sto za sva­ku go­di­nu sta­ža. Čak i na ime tog do­pri­no­sa umr­log brač­nog dru­ga.
U sve­mu to­me o do­pri­no­su pod­sta­na­ra, od­no­sno lju­di ko­ji ni­su ni­ka­da do­bi­li stan - ni re­či u Za­ko­nu.
- Sa­da ima­mo broj­ne slu­ča­je­ve da pod­sta­nar sta­nu­je kod svog ko­le­ge iz iste fir­me, ima isti rad­ni staž, ali ovaj dru­gi je imao vi­še "sre­će" od nje­ga i do­bio stan-dva - is­ti­če advo­kat Mir­ko­vić.
Uki­da­njem stam­be­nog do­pri­no­sa do­go­di­la se si­tu­a­ci­ja slič­na ras­pa­du pi­ra­mi­dal­nih ba­na­ka. No­vac je, na­i­me, pre­su­šio, mno­gi su se oko­ri­sti­li, ali su broj­ni osta­li us­kra­će­ni.
- Lju­di se na­da­ju da će im dr­ža­va is­pla­ti­ti no­vac - na­vo­di advo­kat Bo­go­je­vić. - Ja ve­ru­jem da će se na­ći za­do­vo­lja­va­ju­će re­še­nje, jer se ne bih ni pri­hva­tio za­stu­pa­nja in­te­re­sa ošte­će­nih gra­đa­na.
Pra­ti­mo te­le­fon­ske raz­go­vo­re u advo­kat­skoj kan­ce­la­ri­ji:
- Ja sam Gor­da­na Bran­ko­vić, iz kra­gu­je­vač­kog "Ži­to­pro­duk­ta" a. d. nas pre­o­sta­lih 200 rad­ni­ka in­te­re­su­je mo­že­mo li na­zad da do­bi­je­mo pa­re što smo ula­ga­li u stam­be­ni fond? Ču­la sam da su u "Za­sta­vi" rad­ni­ci do­bi­li taj no­vac.
- To je dez­in­for­ma­ci­ja - od­go­va­ra advo­kat Bo­go­je­vić. - Mo­li­mo vas, zo­vi­te od sre­di­ne ju­na, vi­še ne mo­že­mo da pri­ma­mo zah­te­ve.
- Ja sam Jo­van­ka Jo­va­nov iz Fa­bri­ke obu­će u Pan­če­vu - ima li na­de da nam se vra­ti no­vac, da­la sam vam pu­no­moć još u no­vem­bru?
- Iz Svi­la­jin­ca sam, zo­vem sa Na­ta­ša Ra­jić, otac mi ra­di u "Kom­pu" ko­ji je pri­va­ti­zo­van, u ste­ča­ju, mo­že li on da do­bi­je što je 30 go­di­na iz­dva­jao...
- Ja sam Raj­na Ra­di­vo­je­vić, moj muž i ja smo ukup­no 76 go­di­na ra­di­li u "Ju­go­pe­tro­lu", a stan ni­ka­da ni­smo do­bi­li. Od­u­zi­ma­li su nam od pla­ta. Ni­ko nas ni­je pi­tao da li ho­će­mo. Mi ni­šta ni­smo do­bi­li, a osta­ri­li smo. Ima li na­de?

HI­LjA­DU EVRA ZA GO­DI­NU
PO­TREB­NO je, pre­ma mi­šlje­nju advo­ka­ta Mir­ko­vi­ća, re­ši­ti niz pro­pi­sa u za­ko­no­dav­stvu i do­pu­ni­ti sam Za­kon o sta­no­va­nju.
- Gra­đa­ni ko­ji su upla­ći­va­li u stam­be­ni fon­da du­že od pet go­di­na, a ni­su uop­šte re­ši­li stam­be­no pi­ta­nje pre­ko tog Fon­da, tre­ba­lo bi da ima­ju pra­vič­no obe­šte­će­nje od po hi­lja­du evra za sva­ku go­di­nu rad­nog sta­ža - pre­ci­zi­ra pred­log Vla­di Sr­bi­je advo­kat Mir­ko Mir­ko­vić. - No­vac za obe­šte­će­nje do­bio bi se iz do­dat­nog po­re­za na do­ho­dak gra­đa­na ko­ji su re­ši­li stam­be­no pi­ta­nje pre­ko stam­be­nih fon­do­va. Pre­ma mo­jim sa­zna­nji­ma, ve­ći­na na ovaj na­čin stam­be­no obez­be­đe­nih lju­di, ne bi ima­la ni­šta pro­tiv ta­kvog opo­re­zi­va­nja.


RAZ­VO­DI I BRA­KO­VI
U vre­me onih se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bi­lo je iz­ra­že­no po­ve­ća­nje fik­tiv­nih raz­vo­da bra­ka. Pa­ro­vi bi se raz­vo­di­li da bi do­bi­li još je­dan stan. De­ca bi, na pri­mer, pri­pa­la maj­ci, a stan ocu. On­da bi "sa­mo­hra­na" maj­ka, kao "pod­sta­nar" kon­ku­ri­sa­la za stan.
Bi­lo je, ali re­đe slu­ča­je­va fik­tiv­nih bra­ko­va, zbog po­ve­ća­nja bro­ja bo­do­va na ime čla­no­va do­ma­ćin­stva, pri­li­kom kon­ku­ri­sa­nja za stan. U tim slu­ča­je­vi­ma je bi­lo po­želj­no da mla­da ili mla­do­že­nja ima­ju de­cu iz pret­hod­nih bra­ko­va.