Šta voze poznati: Radoš Bajić

POPULARNI Sekula, i još popularniji tvorac serije „Selo gori, a baba se češlja“, Radoš Bajić otkriva u razgovoru za „Auto dodatak“ šta za njega znače automobili, šta je nekada vozio, a šta sada. Dobitnik mnogobrojnih domaćih priznanja za ostvarenja u sedmoj umetnosti otkriva i da mu je supruga u miraz donela „fijat 850“ i kako je devedesetih godina prošlog veka kupio „opel senator“, vozilo namenjeno predsedništvu Srbije.

* Kada ste položili vožnju i šta ste prvo vozili?

- Vožnju sam položio 1982. godine. U mojoj porodici prvi vozač je bila moja supruga Milena. Sećam se da me je vozila na snimanja i na gostovanja sa mojom monodramom „Led“, koju sam posle završene Akademije veoma mnogo igrao širom velike Jugoslavije. Igrao sam je najviše po Srbiji, obišli smo svako selo - ali i po Bosni, Hrvatskoj i Makedoniji.

Moja Milena je u miraz donela mali „fijat 850“. Taj automobil je sada teško videti i u filmovima. Onda smo od mog honorara za ulogu Dalibora u „Partizanskoj eskadrili“ kupili belog „keca“, novog. Bili smo podstanari u naselju Braće Jerković - dešavalo mi se da ustajem noću i gledam kroz prozor svog malog iznajmljenog stana da vidim da li na parkingu još stoji moj „stojadin“.

* Šta nam možete reći o automobilima koje ste imali do sada?

- Kao i svaki mladi čovek, dugo sam bio fasciniran automobilima. Tim pre što sam sve svoje automobile kupovao sam sebi - dakle, morao sam da ih zaradim. Tako da je tu bilo mnogo i snova. Danas me mrzi da vozim, a nekada sam izmišljao putovanja samo da držim volan u rukama. Posle „stojadina“ ušao sam u „opel klub“. Dugo sam vozio automobile ove marke, bio sam zaljubljenik u „opela“. Moj prvi „opel“ bila je „askona“ 1,6, to je bio divan automobil sa kojim sam prešao hiljade kilometara, onda sam vozio jedno vreme „BMW“, pa se vratio na „omegu“, „senatora“... Devedesetih godina sam kupio novog „senatora ce“ od 3.000 kubika u Kikindi. U to vreme u Srbiji je samo NIS imao jednog „senatora“, a drugog EPS. Treći je bio naručen iz Nemačke za Predsedništvo Srbije, to jest za Slobu Miloševića, pa pošto je kasnio - oni su otkazali i kupili BMW-a - a meni je upala sekira u med, da po stranoj ceni kupim tog „senatora“. Sećam se koštao je oko 120.000 maraka, ja sam dao moju „omegu“ u program staro za novo - i nešto para, tako sam seo u novog „senatora“. Pošto sam mnogo putovao iz profesionalnih razloga, uvek sam se trudio da vozim najbolji automobil, da budem siguran jer sam sam sebi osnovno sredstvo. Znao sam da moram sigurno i bezbedno da se vozim, i hvala Bogu, sem sitnih čukanja - nikad nisam imao ništa ozbiljno u saobraćaju, a prešao sam milione kilometara.

* Šta sada vozite i kako ste zadovoljni automobilom?