Najbolja je ona žena koja - slušajući - ume da zapoveda - poručuju stari Latini. Ovom umeću, međutim, nije bilo lako dorasti. Jer, istorijske, sociološke i kulturološke okolnosti su bile takve da je žena uglavnom morala da bude ona koja sluša. Činilo se kao da je predodređena da bude podređena. A onda je počelo da joj se zamera da je postala previše dominantna. Ona koja zapoveda. Da li je taj prevrat stigao kao posledica bitke za ravnopravnost polova? Je li ona te plodove rasprostrla na bračnu “trpezu”, ponudivši novi odnos moći? Ili su stvari i dalje šarolike, pa je u nekim porodicama muškarac i dalje taj koji lupa šakom o sto, a žena ta koja ćuti i klima glavom, dok je u nekim drugim domovima zavladala ravnopravnost? Ko je danas zapravo glava kuće?

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, pomogla nam je Elena Kuzmanović, psiholog i psihoterapeut. Sagovornica “Života plus” kaže da se model porodice svakako bitno promenio.

- I još se menja, pa nismo u potpunosti sigurni u kom pravcu ide ta promena - navodi psiholog. - Supružnici su ravnopravniji, pokazuju više poštovanja i uvažavanja prema deci, razvijaju se zdraviji odnosi. Ali svaka promena deluje stresno po stare obrasce i u nekim delovima društva oni počinju da jačaju kao neka vrsta suprotstavljanja novinama. Zato se paralelno javlja i pogoršanje odnosa među polovima, postaje izraženiji patrijarhalan model, a nasilje u porodici se povećava kao ekstremna manifestacija disbalansa moći.

Model braka u tranziciji

Istraživanje kanadskih naučnika je pokazalo da su žene sve nezadovoljnije rezultatima bitke za emancipaciju i ravnopravnost, jer su im se sa njom obaveze utrostručile, a privilegije postale neosetne. Čak 60 odsto dama je izjavilo da oseća snažan teret u braku, jer se od njih očekuje da budu ne samo dobre supruge i majke, već i podjednako posvećene karijeri i kućnim poslovima. Međutim, 30 odsto ispitanica je izuzetno zadovoljno svojim položajem na bračnom terenu, jer, kako navode, to što su školovane i zarađuju dobro, pa i više od supruga, daje im pravo da se za većinu stvari pitaju i da važne odluke donose kako one hoće. Naša sagovornica, međutim, smatra da je nov model porodice doveo do usložnjavanja uloga oba pola.

- Od žene se sada očekuje da privređuje i brine o porodici, dok je ranije njena uloga više bila usmerena na dom, a muškarčeva na privređivanje. Međutim, dame postaju sve više poslovno uticajne, a uloga koju očevi imaju u podizanju dece i provođenju vremena sa njima postaje sve važnija, tako da su oba pola dobila dodatne obaveze. Čini mi se da se sada više nego ikada čelna pozicija deli na dve osobe - navodi Kuzmanovićeva.

Nekada je bilo ključno to da je onaj ko radi i donosi novac u kuću - “glavni”. Koji su danas kriterijumi za osvajanje “vladajuće” pozicije? Sagovornica kaže da novac i dalje diktira ko će donositi odluke.

- Na sreću, to su sada oba pola, i često nije obavezno da onaj koji više zarađuje bude muškarac, kao ranije. I dalje je nemoguće razdvojiti moć i novac, pa i porodice nisu imune na takvu postavku stvari. Međutim, postoji i težnja među parovima da svako dominira u oblastima u kojima se oseća sigurnije i kompetentnije, pa se na taj način dopunjuju. Bilo bi dobro da to bude u skladu sa potrebama svakog pojedinačno, a ne spolja nametnutim rodnim ulogama. Samim tim i donošenje odluka postaje predmet dogovora ili većih kvalifikacija jednog od partnera za određenu oblast, pa se tako menja i ko će kada biti u “vladajućoj” poziciji - kaže Elena.

Cela priča istovremeno može da zavisi od karaktera i navika, a manje od toga ko više zarađuje ili ko je obrazovaniji. Karakteristike ličnosti su oduvek igrale važnu ulogu, samo su društvene okolnosti dozvoljavale da se one manje ili više ispolje.

- U svakom partnerskom odnosu se uspostavlja dinamika koja određuje pozicije oba partnera i to ko će preuzimati koju odluku. Ako je žena ambicioznija po pitanju profesije, a muškarac više želi da se posveti porodici, u redu je da im to bude omogućeno, bez obzira na očekivanja društva. Podele na kojima se ranije insistiralo nisu donele dobro nijednom polu i stvarale su razdor između supružnika, jer su očekivanja bila veštački nametnuta i možda u potpunom neskladu sa težnjama osoba. Tako su, recimo, muškarci bili pod pritiskom da celokupna egzistencija zavisi samo od njih. Potencijali žena su bili ograničeni na aktivnostima koje ih nisu razvijale i živele su u stalnom zavisnom odnosu od partnera, a to je rušilo njihovo samopouzdanje. Danas se ljudi više spajaju po sličnosti, što daje nadu u kvalitetnije odnose u porodici - kaže psiholog.

Nominalna vlast

Danas neretko čujemo da su muškarci samo “nominalna vlast”, dominantni samo formalno, a da zapravo o većini stvari presuđuju žene. I tu ne govorimo samo o svakodnevnoj brizi o deci, boji garderobe koja će im se kupiti i namirnicama koje će unositi, nego o tome kako će teći njihovo obrazovanje, kada će kupiti stan, promeniti auto, gde će otići na letovanje, u kojoj banci podići kredit...

- Oduvek je postojalo uverenje da je vlast muškarca u porodici “nominalna” i da je on glava kuće, ali da je žena “vrat” koji tu glavu pokreće. Odnosi često jesu funkcionisali na taj način, ali je postojala transparentna neravnopravnost koja je žene stavljala u položaj da se na prikrivenije načine izbore za svoje želje ili prava. To je stvaralo neravnopravnost u odnosu, jer svakako nije dobro da se na bilo koji način manipuliše pozicijama i ulogama u braku, niti to dovodi do zdravog odnosa. Postojala je mogućnost i da se neki parovi dobro osećaju u takvoj tradicionalnoj postavci, ali to svakako ima veze i sa mnogim drugim faktorima koji utiču na stvaranje odnosa (tip ličnosti, kvalitet ljubavi i porodična istorija) - kaže psiholog.

Možemo li na kraju da izvučemo zaključak da su mnoge žene zapravo oduvek vladale, ali iz senke, dok je to sada samo transparentnije, vidljivije? Naša sagovornica smatra da to, ipak, nije moglo da važi generalno, ali da su pripadnice nežnijeg pola oduvek imale snažnu moć.

- Samo se ta vidljivost razlikovala. Sada postoji makar prividna ravnopravnost, za koju je i dalje potrebno mnogo borbe da bi postala stvarna. Više nemamo opravdanja da neko nešto radi “jer je muškarac ili žena”, već zato što je takva osoba. Žene danas dobijaju više vodećih pozicija u poslu nego ranije, pa je i njihova ekonomska moć jača, ali postaju i opterećenije sve većim zahtevima koje postavljaju same sebi ili dobijaju od okoline imperative da budu uspešne u svim oblastima. Sve promene donose i plaćanje određene cene, a u ovom slučaju je taj ceh možda veliki pritisak koji stavljamo na sebe da možemo i moramo sve - zaključuje psihoterapeuet.

TERET VASPITANjA

Žene koje imaju uzor u majci koja se pita za sve, uglavnom postaju na isti način dominantne u porodici koju formiraju. A kada se “sudare” sa muškarcima čiji su očevi bili “bitniji”, kako taj brak izgleda?

- Mi ulazimo u brak sa teretom vaspitanja iz primarne porodice, koji nam svojim primerom postavljaju roditelji. Ako smo imali sreće da smo rasli u dobrom i funkcionalnom okruženju, trudićemo se da sličan model prenesemo. Međutim, ukoliko smo naučeni da je disbalans moći normalnost, onda ćemo od starta pokušavati da uspostavimo sličnu strukturu - dominaciju ili submisivnost. Problem sukoba moći je jedan od vodećih razloga za razvod, jer upravo nemogućnost da uspostavimo ravnopravnost uzrokuje iscrpljujuće svađe, nadmudrivanja i neodustajanje od inata i besa. Borba za prevlast postaje bitnija od ljubavi. Dobro je kada su obe osobe u braku snažne i žele da udruže snage u jednu moćnu kombinaciju koja radi za porodicu, a ne protiv nje - poručuje psihoterapeut.