Kad ljubav nije suđena...

LAZA Kostić je imao Lenku, Dante Beatriče, Petrarka Lauru. O njima se pišu knjige, snimaju filmovi, komponuju pesme. Za umetnike su inspiracija, za obične ljude uteha - neostvarene ljubavi.

Jedino one mogu da budu do kraja romantične, strastvene i neuništive. Mogu da budu baš sve što hoćemo, sve što nam nedostaje. U njima se ne dešavaju izdaje, prevare, svađe zbog plaćanja računa, različitog pristupa u vaspitanju dece. U njima nema nerazumevanja, frustracija, lošeg seksa. I baš zato što nikad nisu isprobane - stoje na pijedestalu. Savršene.

Neuprljane sumornom svakodnevicom, neokaljane zajedničkim životom i greškama, blistaju kao svetionik u koji gledamo kad god nam je teško. Kad nas život ošamari, a partner razočara, mislimo da nas taj neki sa kojim nikada nismo ostvarili ljubav, nikad ne bi izneverio, da bismo se sa njim razumeli pogledima, da se ne bismo suočavali sa problemima. Da bi sve bilo drugačije. A da li bi? Ili bismo, možda, prolazili kroz iste stvari i iste faze, a partner postao nesavršen kao i onaj koji je trenutno pored nas?

Beskonačna idealizacija

Psiholog i psihoterapeut Svetlana Slepčev primećuje da su neostvarene ljubavi savršene samo zato što smo ih tako "uskladištili" u sećanje. Sagovornica "Života plus" objašnjava da mozak reaguje na mentalne slike, pa imamo utisak da se ono što zamišljamo zaista dešava.

- Svaki put kad maštamo o neostvarenoj vezi, osećamo se kao da je osoba tu. Iako znamo da se sve odvija samo u fantaziji, opet nas u tim trenucima preplave prijatna osećanja za kojima žudimo. I kao i u svakoj drugoj fantaziji, mogućnosti da maštamo o nekom su neograničene, što znači da ćemo neostvarenu ljubav najverovatnije idealizovati do krajnjih granica. I tu leži zamka, jer baš zbog toga što se nisu desile, neostvarene ljubavi mogu da se "domaštavaju" na način koji nam najviše odgovara. Osoba postaje i ostaje objekat beskonačne idealizacije - objašnjava psiholog.

Neostvarenim ljubavima je zajedničko da se nisu dogodile, iz ma kojih razloga, bilo da je u pitanju muž najbolje drugarice, kolega koji je oženjen, stranac kog smo sreli pre 10 godina na poslovnom putovanju, neko sa kim ne možemo da budemo jer je mnogo mlađi ili stariji, druge vere, živi na drugom kraju sveta, ili osoba koja je u nekom trenutku odbila našu ljubav.

- Ovakvim ljubavima su skloniji adolescenti i nezrele osobe koje odbijaju da prihvate da ljubav sa konkretnom osobom nije moguća, kao i osobe sa niskim samopoštovanjem. Ipak, svima može da se dogodi i potpuno je normalno da neko vreme tugujemo, pa čak i maštamo o tome kako je ta veza mogla da se razvija. To je sastavni deo procesa tugovanja i to nam je potrebno da bismo se oprostili od gubitka - kaže psiholog.

Problem nastaje kad preteramo. Kad postanemo scenarista i reditelj filma u kom je sve savršeno. I onda, logično, ako u glavi ispisujemo savršenu bajku, zašto bismo se trudili da popravimo dramu koju živimo.

- Neostvarene ljubavi postaju opasne kad se pretvore u opsesiju zbog koje patimo dugo i intenzivno i koja nas sprečava da ostvarimo srećan odnos sa nekim drugim. Loše je kad dozvolimo da nas to blokira i onesposobi da nastavimo dalje i imamo zdrav emotivni život - opominje psiholog.

Ako se odlučimo za ovaj put, dva su moguća ishoda. Prvi, da ceo život budemo sami jer niko ne može da se meri sa osobom koju smo izmaštali. Tako možemo da propustimo osobu koja bi nam, samo da smo realnije posmatrali, bila sasvim dobar partner.

- Kada zatvorimo sebe za druge ljude sa kojima bismo mogli da ostvarimo emocionalni odnos, naš emocionalni rezervoar ostaje prazan jer su naše potrebe nezadovoljene. Osoba neće biti psihološki i emotivno dostupna i zainteresovana za druge ljude dokle god se ne "razveže" od onog sa kim ljubav nije bila moguća - kaže psiholog.

Nezdrav kompromis

Drugi put jednako je zastrašujući jer podrazumeva da provedemo ceo život u braku kojim nismo zadovoljni, da se ne trudimo da popravimo ono što je loše, već da kritikujemo partnera jer "znamo" da za nas postoji neko bolji.

- Ako godinama mislimo na jednu osobu, a u braku smo sa drugom, možda verujemo u zabludu da samo jednom u životu možemo zaista da volimo i da je dotična osoba naša jedina prava ljubav, a pošto se veza nije ostvarila, onda nemamo izbora nego da pristanemo na brak sa nekim ko nas manje zadovoljava. Tako pravimo neku vrstu nezdravog kompromisa sa samim sobom. U svakom slučaju, ne vrednujemo sebe i život dovoljno čim smo osudili sebe na nekog ko nas nije želeo u prošlosti ili je bio nedostupan - objašnjava psiholog.

A takvih nema malo. Istraživanja pokazuju da je svaki peti čovek zaljubljen u nekog ko nije njegov partner. Neko ta osećanja gaji tri meseca, neko godinama, a svaki 50. je priznao da ceo život mašta o toj nekoj posebnoj osobi. Svi oni bi trebalo da se sete one stare "dok sa nekim ne pojedeš kilo soli, ne znaš kakav je".

- Ako niste imali priliku da sa nekim uđete u partnersku relaciju i upoznate osobu kao svog partnera, nikad nećete moći da znate da li biste zaista odgovarali jedno drugom i kakva bi budućnost vašeg odnosa bila - zaključuje naša sagovornica.

STRADA I ZDRAVLjE

NEZADOVOLjSTVO stvarnim partnerom, brakom, pa i životom - samo su neke od posledica koje vrebaju ako se prepustimo maštarijama o nedostupnoj osobi.

- Neostvarena ljubav može da produbi nisko samopoštovanje zato što osoba veruje da ne vredi dovoljno čim nije uspela da realizuje ljubav koju je smatrala "savršenom". Može i da uzrokuje anksioznost, depresivno raspoloženje ili česte promene raspoloženja - upozorava naša sagovornica.

VOLI ME, MOLIM TE

NIJE dobro da ceo život maštamo o jednoj osobi, ali ne valja ni da jednu neostvarenu priču zamenimo drugom.

- Ako se neko iznova zaljubljuje u osobe koje su mu iz bilo kog razloga nedostupne, moguće je da u detinjstvu nije imao sigurnu vezanost, roditelj nije bio tu kad je detetu najviše bilo potrebno. Ovo može da dovede do životnog obrasca po kome se osoba zaljubljuje u ljude koji je odbijaju i napuštaju - opominje psiholog Svetlana Slepčev.